U našoj zemlji od početka godine do 8. maja ubijeno je 20 žena. Najveći broj njih imao je više od 55 godina.
Kako bi se taj broj smanjio, profesionalci u institucijama treba da se rukovode postojećim zakonima protiv nasilja i pravilima službe, a ne ličnim uverenjima i predrasudama, zaključak je konferencije o rasprostranjenosti i karakteristikama femicida u organizaciji Autonomnog ženskog centra.
Povodom 18. maja, koji je proglašen Danom sećanja na žene žrtve nasilja, AŽC i Udruženje žena “Peščanik” iz Kruševca zajedno pokreću osmodnevnu kampanju pod sloganom “Ako sistem ne reaguje, reaguje zločinac”, kojom žele da ukažu na propuste sistema zbog kojih mnoge žene nisu zaštićene na vreme.
Advokatica Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović navela je da je AŽC analizirao 26 slučajeva ubistva žena, a da su 23 žene ubijene od strane partnera sa kojim su bile u vezi ili braku.
Ona je istakla da se često dobro ne procenjuje rizik koji bi mogao dovesti do ubistva žene, a da su ljubomora, napuštanje partnera i posedovanje oružja rizici koji devet puta češće dovode do ubistva, nego bilo koji drugi faktor.
“Za ubistvo žene fizičko nasilje ne mora da bude preduslov”, naglašava Macanović.
Dodaje da je većina žena, njih 14, ubijeno u kući ili stanu u kome su živele, a da su ubistva u najvećoj meri počinjena nožem, u 12 slučajeva, i vatrenim oružjem, u 10 slučajeva.
“U dve trećine slučajeva nakon ubistva izvršeno je i samoubistvo. Po našoj analizi od 26 ubijenih žena, njih 16 se obratilo institucijama za pomoć, a samo u pet slučajeva su podatke imale sve tri nadležne institucije”, navela je Macanović.
Macanović tvrdi i da nadležni treba da budu sankcionisani ukoliko ne obavljaju svoj posao, ali da se to do sada desilo samo jednom, kada je službenik dobio otkaz zbog loše procene situacije.
Problem je, kaže Macanović, i nedostatak razumevanja i informacija kojima raspolažu viši tužioci, koji ne označavaju maloletnu decu kao žrtve krivičnog dela, ne dodeljuju žrtvama advokata po službenoj dužnosti…
“Žrtve su potpuno obespravljene i ono malo prava što imaju se ne primenjuje”, ističe Macanović.
Psihoterapeutkinja Instituta za psihodramu Biljana Slavković sprovela je grupne radionice sa 61 ženom koja trpi nasilje i ističe da je među njima dominantna nemoć, izolacija i gubitak poverenja.
“Veštačenje je velika tema i tu je veliki problem stručnost i spremnosti veštaka koje procenjuju slučajeve nasilja. Majkama najteže pada nemogućnost da zaštite decu od nasilnika i države koja uporno održava kontakt između nasilnika i deteta, jer je on drugi roditelj”, navodi Slavković.
Isitče, da se ženama često ne veruje kada govore o nasilju, da se njihovo iskustvo relativizuje, te da mora postojati vrednosni sistem koji jasno poručuje da žrtva nije kriva, te da se njena odgovornost ne preispituje.
“Država svojim činovnicima dozvoljava da koriste svoje privatne stavove pri presuđivanju”, kaže Slavković.
Koordinatorka Udruženja zena “Peščanik” iz Kruševca Snežana Jakovljević navodi da je medijsko izveštavanje o nasilju najčešće senzacionalno, te da je važna edukacija medijskih radnika.
Objašnjava, da novinari ne znaju kako da zaštite žrtvu, ne znaju koje podatke treba objaviti, a koje ne.
“Tu je urednik koji hoće da proda priču, čitatelj koji hoće krv, senzaciju i žrtva. Novinar se nalazi u sredini i mora da se vodi moralnom i profesionalnom savešću”, kaže Jakovljević i naglašava da je najbolji način zapitati se “Da sam ja na mestu žrtve, kako bi voleo/la da neko o meni piše?”.
Učesnice konferencije slažu se u oceni da je neophodno verovati ženama žrtvama, primenjivati zakon koji postoji, u društvu stvarati klimu nenasilja, a da mediji treba da pišu o nasilju i pre nego što se desi, kroz pitanja šta i zašto ne funkcioniše u njegovom sprečavanju.
Izvor: Tanjug
