Epidemija smeha zvuči kao dobrodošla komšijska zaraza, ali smeh nije tako jednostavan, bar nije bio te godine u Tanzaniji.

Najpoznatiji primer epidemije smeha dogodio se u Tanzaniji (tada Tanganjika) 1962. godine, ali ovakvo psihološko ponašanje se dešava svake nedelje širom sveta, posebno među populacijama koje doživljavaju hronični stres.

Epidemija 1962. počela je u ženskoj školi, a zatim se proširila na druge zajednice, sa nekontrolisanim smehom koji je pogodio možda 1.000 ljudi, koji je trajao nekoliko meseci, i doveo do privremenog zatvaranja 14 škola. Većina slučajeva masovne psihogene bolesti počinje sa jednom osobom—u ovom slučaju, jedna učenica je verovatno pala u napad smeha izazvanog anksioznošću, pokrenuvši lančani efekat, sve dok devojke oko nje takođe nisu bile obuzete očajničkim smehom. Polako se proširio izvan njihove škole i regiona i u druge rizične populacije.

Simptomi obolelih uključivali su ponavljajuće napade smeha i plača koji su trajali od nekoliko sati do 16 dana. Ovi napadi su bili praćeni nemirom – besciljno trčanje, povremeno nasilje – ali nije bilo dokaza o organskim uzrocima. Kristijan Hempelman sa Teksaškog univerziteta A&M, koji je istraživao incident, opisao je epidemiju smeha kao slučaj masovne psihogene ili sociogene bolesti, bolesti koja ima sposobnost da se pojavi u različitim okruženjima visokog stresa. Faktori stresa među učenicama možda su uključivali nepoznata očekivanja koja su nametnuta u britanskim školama i neizvesnost koju je stvorila nezavisnost Tanganjike, postignuta jedva mesec dana pre incidenta.

Prema izveštajima, epidemija smeha je bila sve, samo ne smešna. Decu je u potpunosti onesposobljavala da učine bilo šta, izazivala je snažnu bol, nesvesticu, probleme s disanjem, osip, kao i povremene napade plakanja.

nsuzivo.rs

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments