Foto: alo.rs/privatna arhiva
Kao studentkinja bez premišljanja je izabrala Brazil kada se prijavljivala za razmenu studenata, i ispostavilo se da nije pogrešila jer je učila od najboljeg svetskog stručnjaka za transplantaciju jetre i videla brojna čuda u zemlji fudbala i karnevala.

U razgovoru za Alo!, dr Jovana Maričić iz Beograda kaže da joj je bio san da ode u Rio de Žaneiro jer se tamo nalaze najpoznatije plaže Kopakabana i Ipanema, planina Glava šećera, veličanstvena statua Hrista Spasitelja, Muzej fudbala, kao i favele, koje privlače turiste uprkos upozorenjima da su opasne!

Zbog koronavirusa i obustavljenih letova u vreme pandemije, poziv Komiteta za Međunarodnu saradnju studenata medicine – Srbija (IFMSA) stigao je kada je diplomirala na Medicinskom fakultetu u Beogradu, ali to nije promenilo njenu odluku.

-Navela sam da me zanimaju fizikalna i intenzivna medicina, ali sam dobila mesec dana stručne prakse na odeljenju za transplantaciju jetre. Prihvatila sam i nisam se pokajala. Bila sam u gradu Sao Žoze do Rio Preto u blizini Sao Paula. Bolnica se zove „Hospital de Base“, i druga je po veličini u Brazilu. Imala sam sreće jer su mi kao tutora dodelili dr Renata Silvu, koji je u Brazilu najpoznatiji stručnjak za transplantaciju jetre. Tokom boravka i rada u ovoj bolnici uverila sam se da Brazil ima lekare čarobnjake, koji su u medicini ono što je Pele u fudbalu! – kaže Jovana, koja je za mesec dana mnogo naučila.

– Doktor Silva i njegova žena dobro znaju engleski i prvih sedam dana su mi prevodili vizitu na engleski. Portugalski jezik je sličan španskom, koji pomalo znam, tako da sam dosta toga pohvatala. Četvrte nedelje sam već maltene sve razumela, a lekari su bili srećni što sam pokazala interesovanje za jezik. Odmah su me vodili na operacije. Svaku proceduru su mi prvo pokazivali, a drugi put su me puštali da radim sama. Bile su zakazane tri transplantacije jetre, ali su sve bile otkazane zbog pogoršanja stanja pacijenata. Videla sam hepatektomiju, odstranjivanje dela jetre, lociranje žarišta nastalog usled infekcije posle transplantacije, biopsiju i druge zahvate – navodi ova mlada Beograđanka koja je u bolnici provodila po šest-sedam sati.

– Bolnica je perfektna. U sobi su samo po dva pacijenta i svaki može da ima jednu osobu u pratnji, kojoj su obezbeđeni ležaj i hrana. Pacijentima se na kontrolama rade biopsije i analize. Jako su posvećeni pacijentima, razgovaraju s njima po sat vremena. Bolnica u kojoj sam ja bila je ogromna, ima i privatni deo namenjen pacijentima koji plaćaju privatno osiguranje. Svakoga dana smo obilazili celu bolnicu, ali nisam videla razliku u pristupu pacijentima – oduševljeno priča Jovana, i navodi da joj se više dopada njihov način studiranja jer nauče više praktičnih stvari.

– Njihovi studenti studiraju šest godina, kao i mi. Prve dve godine uče bazične predmete, na trećoj i četvrtoj kreću malo po bolnicama, dok na petoj i šestoj rade po bolnicama. Mi imamo staž od šest meseci posle diplomiranja. Plate lekara su 4.000 evra, dok je život veoma jeftin. Kirija za četvorosoban stan, sa dva kupatila, dva toaleta, vešernicom i ostavom je 200 evra mesečno. Cene u restoranima su otprilike kao kod nas, dok je po marketima dosta jeftinije. Imala sam ručak u kafeteriji, a za hranu koju sam sama kupovala nisam potrošila ni 200 evra za mesec dana – kaže naša sagovornica, i dodaje da su Brazilci vrlo srdačni.

Foto: alo.rs/Privatna arhiva

– Kada im kažem da sam iz Srbije, svi oduševljeno govore: „Petkovići, Petkovići“, jer je čuveni Dejan Petković Rambo i po završetku karijere ostao da živi u Rio de Žaneiru, gde i dalje uživa ogromnu popularnost među fudbalskim fanaticima. Brazilci su opušteni, ali poštuju sva pravila. Svakodnevno se dezinfikuju prostorije, svi nose maske, koje su obavezne čak i na ulici. U Brazilu je stopa vakcinacije veća od 75 odsto. Bilo im je jako čudno kada sam im rekla da je kod nas jak  antivakcinalni pokret, dok je njima najveći problem da vakcinišu ljude koji žive po džunglama – ističe Beograđanka koja je bila u obavezi da ispoštuje 80 odsto programa, dok je sa 20 odsto mogla da izostane i tako upozna grad Sao Žoze do Rio Preto i malo putuje.

– Rio Preto je mali grad i uglavnom dolaze studenti iz drugih gradova da studiraju. U Srbiji se uplaćuje participacija od 35.000 dinara i naše je da platimo avionsku kartu, a tamo smo imali obezbeđen smeštaj i hranu, tako da ne treba mnogo novca. Stan mi je bio na pet minuta od bolnice. Imala sam tri cimera, dve devojke i jednog dečka. Oni su iz Sao Paola i svi su studenti medicine. U Rio Pretu je bio i jedan dečko iz Prijepolja, koji studira u Novom Sadu, devojka iz Portugala i jedna iz Moskve. Bilo je još Srba u Brazilu, ali po drugim gradovima. Kada smo išli na izlet u Sao Paolo vodio nas je brat moje cimerke – priča Jovana, koja je u februaru bila u Brazilu.

– Toliko je lepo da ozbiljno razmišljam da odem tamo da živim. Brazilci su veoma zadovoljni kako sam se pokazala. Dali su mi sve kontakte, rekli su mi da se javim šta god da mi zatreba i pozvali me da tamo živim i radim. Ako odlučim, potrebno je da naučim portugalski i da tamo položim ispit za dobijanje licence.

Droga se prodaje kao na pijaci

Jedna od prvih stvari koje je uradila po dolasku u Brazil, bila je da uplati turističko razgledanje jedne od najpoznatijih i najvećih favela Rosinja. Vodič joj je bio Luan, koji je rođen i živi u faveli. On je napravio Instagram profil i od turističkih tura zarađuje za džeparac.

– Favela mi je najupečatljivije iskustvo iz Brazila. Postoje tri mafije i svaka ima svoju teritoriju. Crvena mafija je zadužena za favelu u kojoj sam ja bila, a vodič mi je objasnio da su vođe uvele pravila, nema krađa, tuča, niti ubistava. Ko to prekrši, odgovara direktno njima. Devojci iz Portugala su klinci u Sao Paolu probali da otmu telefon iz tašne, dok sam ja u faveli nosila telefon i niko me nije dirao, niti me je popreko pogledao – kaže Jovana, i dodaje da je slikanje zabranjeno samo u jednoj ulici.

– U tu ulicu dolaze dileri droge. Imaju svoja dva stola na kojima prodaju drogu kao na pijaci! To je u suštini zabranjeno, ali policija ne zalazi u favelu. Stanovnici su okrenuti dilerima, koji deo novca daju zajednici. U vreme mog obilaska nisu bili tamo, ali sam saznala da gram kokaina A klase košta 50 reala ili devet evra, dok je gram C klase pet puta jeftiniji i prodaje se za 10 reala. Marihuanu puše svi po ulicama. Ako neko ima kod sebe dva-tri grama, to je za sopstvenu upotrebu i policija ih ne dira. Kuće su ručno sklepane, izgledaju kao kontejneri, naslagani jedni na druge. Ulice su haotične, ali oslikane muralima. Oni ne plaćaju ni struju ni vodi, svi su na divlje nakačeni na struju, stotine zapetljanih kablova visi oko stubova, dok se u buradima na krovovima skuplja kišnica, koju koriste kad nema vode. Videla sam dve škole, koje nemaju ni prozore, već samo otvore, i mališane u slatkim školskim uniformama. Najslađa uspomena mi je slika iz favela sa jednim dečakom – kaže Jovana.

Marakana i Zvezdin dres najmiliji

Jovana je prvo obišla Muzej fudbala u Sao Paolu, a posle toga je otputovala u Rio de Žaneiro.

– Zbog kratkog boravka nisam mogla da idem autobusom, već avionom i trebalo mi je tri sata leta. Uzela sam smeštaj na Kopakabani, jer su mi rekli da je tamo najbezbednije. Prvo sam obišla jedan od najvećih stadiona na svetu „Marakanu“. U Kući slavnih, ispred popularne „Marakane“, videla sam otiske stopala fudbalske ikone Ramba Petkovića i slikala sam se pored dresa mog omiljenog kluba Crvene zvezde – priča Jovana, koja je još uvek puna utisaka.

alo.rs

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments