Protesti ne predstavljaju građansku pobunu, oni su uvek politički čin. Dokazi su nemilosrdni. Novosadski Radisav, koji iz sigurnosti državnog posla predvodi protest protiv novog mosta, pre šest godina, kada je na vlasti bio despot Bojan Pajtić, bio je izričito protiv bilo koje vrste protesta. Smatrao je da se politički stavovi ne artikulišu na ulici, već isljučivo na izborima
Piše: Milorad Bojović
Baš kao što sam i očekivao, protiv prodaje betonjerke i drugih zgrada Neimara na Limanu Voji Gajiću nije se pobunio niko. Time je dokazano da protest grupe građana, koja pokušava da se predstavi kao urbana gerila, koja se bori za prava građana, zapravo predstavlja pobunu mediokriteta. Neimarove barake nalaze se tik uz objekte Mornarice, i kupila ih je Aleksandar gradnja, koja je zabetonirala pola Grbavice. Teško je pretpostaviti da je imperija Gajić, kupila parcele da bi na njima gradila azil za buba mare, dabrove i ptice pevačice. Pre će biti da se ovom kupovinom otkriva sav smisao protesta protiv projekta “Novi Sad na vodi”. Već tri godine dokazujem da neprestani napadi na projekat, uz istovremeno iznošenje cene kvadrata od 6.000 evra, doprinose njegovoj promociji, i da ni na koji način ne mogu da spreče njegovu realizaciju.
Dakle, nije reč o projektu, već o tome ko realizije projekat? Jasno je da protivljenje gradnji novih zgrada nije univerzalni sud, već borba protiv jednog, u korist drugog investitora. I borba protiv jedne političke partije u korist durgih stranaka.
Isticanjem zahteva za uvođenje bespogovornih zabrana dalje gradnje mostova i stambenih zgrada, pobunjeni mediokriteti demonstriraju jednu vrstu iracionalne, gotovo infantilne sukobljenosti sa svakom vrstom objektivnosti. Teorija dopušta da se protest može svesti i na lične interese nekolicine. Ali to ne znači da njihove aktivnosti treba tumačiti i doživljavati kao dobronameran čin. Naprotiv! Jer, da bi pobuna imala smisla ona mora biti nesumnjivo racionalna i objektivno korisna. Argumenti pojedinca, ili grupe individua moraju da se podurare s opštim interesom. Moraju imati viši cilj, čija je dobrobit nesumnjiva za najveći broj građana. U suprotnom, subjektivni sudovi ostaju čisto koristoljublje.
Najnoviji događaji razotkrivaju da protivljenje gradnji mosta nije zanovano na objektivnom, iznošenju dokaza i argumenata, već na strahu. Čega se plaše? Odgovor je jednostavan, uzaludnosti i političke beznačajnosti. Sukobljenost bilo koje vrste zasniva se na negaciji jednog i afirmaciji drugog stanovišta. Međutim, ukoliko je rezultat te borbe stalni poraz, razočaranje će vrlo izazvati frustraciju koja će prerasti u fikasciju jednim čovekom, i jednom ideologijom. A svaka fiksacija spada u patologiju. Naročito ako je licemerna, ako je zasnovana na perfidnoj dvoličnosti. Protesti i akcije ne sprovode se zato što projekti nisu dobri, niti korisni, već zato što ih realizuje SNS, i što uspeva da ih valorizuje kao politički kapital, i već 10 godina neprikosnoveno pobeđuje na izborima. Protesti ne predstavljaju građansku pobunu, oni su politički čin. Dokazi su nemilosrdni. Novosadski Radisav, koji iz sigurnosti državnog posla predvodi protest protiv novog mosta, pre šest godina, kada je na vlasti bio despot Bojan Pajtić, bio je izričito protiv bilo koje vrste protesta. Smatrao je da se politički stavovi ne artikulišu na ulici, već isljučivo na izborima.
Dokaz je tekst kojim je osporavno pravo SNS-a, tada opozicione stranke u Vojvodini, da na mitingu traži ostavku Bojana Pajtića, koji je tada sa 6 odsto podrške građana držao sve poluge vlasti. Citiram.
“Pompezno najavljeni miting za obaranje Pajtićeve vlade nije rezultirao bilo čime sem političkom konfuzijom. Ono što u čitavoj priči zabrinjava je povratak događanja naroda kao poželjnog sredstva političke borbe… Nepromišljeno revitalizovana ideja da se mitingom može rušiti izabrana vlast (bilo čija) predstavlja opasno poigravanje, koje legitimisanjem naroda kao sredstva političke borbe, odnosno naroda kao supstitucije izborne volje, vodi u opšti politički i vrednosni sunovrat.”
Nije teško razumeti očiglednu nedoslednost. I još očigledniji vrednosni sunovrat. Posle 2016, kada su njihovi istomišljenici pali s vlasti, iz korena su promenili mišljenje o protestima. Postavlja se pitanje kako je moguće da je osporavanje akata i poteza vlasti koja je imala šest odsto podrške građana, bilo neprihvatljivo, a legitimno je negiranje vlasti koja ima 50 odsto podške birača? Protesti ne mogu biti i neophodni i nepotrebni. Poželjni i neprihvatljivi, zavisno od političkog trenutka. Prihvatam mogućnost da mišljenje evoluira vremenom, kada čovek o nekoj stvari sazna nešto što nije znao ranije. Međutim, da upotrebimo terminologiju organizatora protesta, ono što zabrinjava jeste činjenica da je most u produžetku Bulevara Evrope, sa tunelom kroz Frušku goru promovisan tokom osam godina vladavine Demokratske stranke. I tada su uz Bulevar Evrope živeli ljudi. Dakle, sve činjenice su bile poznate pre 10 i 12 godina, ali tada nisu predstavljale nikakav problem. Osim ako se nije verovalo da postoji neka specijalna stelt tehnologija uz pomoć koje bi most bio izgrađen tako da lebdi u vazduhu, ne dodirujući sveto zemljište Šodroša. Dopuštam i mogućnost da je postojala zabluda da most može biti okačen o nebesko božanstvo propagandnog imaginarijuma Pajtićeve vlasti.
Kako je ono što je pre šest godina bilo poželjno postalo izlišno? Kako je most iz anđela demokratije i progresa odjednom evoluirao u demona uništavanja? Iz političkih razloga! Kada bi se kojim slučajem ovog trenutka na čelo grada ponovo došla nekadašnja vlast, most bi iz pakla ružnoće vaskrsao ku heruvima lepote. Dakle, nije problem u mostu, već u političkoj percepciji. Problem s istinom je to što ona ne zavisi od percepcije, interpretacija i mišljenja. Činjenice su jedne i nepromenljive. I dokle god to ne prihvatite, poraz će biti vaš usud.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
Sukobljenost bilo koje vrste zasniva se na negaciji jednog i afirmaciji drugog stanovišta. Međutim, ukoliko je rezultat te borbe stalni poraz, razočaranje će vrlo izazvati frustraciju koja će prerasti u fikasciju jednim čovekom, i jednom ideologijom. A svaka fiksacija spada u patologiju
