Jedna od najvećih pandemija u istoriji ljudske civilizacije u potpunosti je promenila tok naših života. Svakodnevni prizori ispunjeni bezbrižnim pokretima ljudi na ulicama, postali su retkost. Korona nas je načinila sopstvenim zatvorenicima, a karantin naučio da drugačije gledamo na lepotu svakodnevne slobode.
Čežnja za zatvorenim gradom čini da u mislima prošetate jednom od svojih omiljenih ulica, pojedete sladoled na korzou, zastanete kod Zmaj- Jovinog spomenika, ne biste li se osmehnili na prizor dečje igre balonima od sapunice…. Nemali je broj slika koji ovaj grad nama čine najlepšim na svetu.
Zato, pre nego što se njegove ulice ponovo otvore za “redovan” život, neobično je važno je da se prisetimo ovih dana kada smo te lepote ostali uskrećeni. U našoj poruci leže prizori zatvorenog Novog Sada prožeti taktovima snažnog muzičkog dela “Pesma ptica” u izvođenju violončeliste Marka Miletića.
Ova poruka je izraz tuge za svaki izgubljen život i izraz zahvalnosti za svaki spasen. Ona je omaž gradu koji volimo, ali i svim drugim gradovima, sa čijim se gubicima u ovom trenutku saosećamo. “Pesma ptica” predstavlja muzičko delo Pabla Kasalsa, jednog od najvećih violončelista XX veka. Ovaj predivni komad upravo vezujemo za njegovu rodnu Kataloniju, koju je Kasals, u znak protesta Frankovom režimu, morao napustiti na vrhuncu svoje karijere. Mnogi muzičari ovo delo danas nazivaju čelističkom himnom.
Iako je humanizam jedna od osnovnih ciljeva umetnosti, važno je istaći da je Kasals jedan od najvećih mirovnjaka, zbog čega je svojevremeno bio nominovan za Nobelovu nagradu. Pablo se za života, nažalost, nikada nije vratio u rodnu Španiju. Umro je u Portoriku 1973. godine, a njegovi posmrtni ostaci u Kataloniju su preneti 1979, kada je posthumno nagrađen od strane špnaskog kralja Huana Karlosa I.
Marko Miletić je vanredni profesor violončela na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu i umetnički rukovodilac renomiranog kamernog orkestra Kamerata Akademika iz Novog Sada.
