Čovek ima dva zavičaja – jedan gde se rodi, a drugi je nebo, a ja ću se roditi još četiri puta, govorio je Stevan Pešić, putopisac iz Kovilja
Čovek ima dva zavičaja – jedan gde se rodi, a drugi je nebo, a ja ću se roditi još četiri puta, govorio je Stevan Pešić, putopisac iz Kovilja. Veliki novosadski putopisac i pustolov, u čije ime Gradska biblioteka Novog Sada dodeljuje književnu nagradu, na višemesečna putovanja nosio je samo ono što može da stane u džepove.
Fasciniran Šivom i boginjom Kali, stalno je odlazio na istok. Iz najudaljenijih krajeva sveta donosio je rukopise i ništa drugo. Govorio je da je. Zato je morao da nosi šešir. Matija Bećković rekao je kako ne može zamisliti da je iko drugi sem Pešića mogao napisati dramu “Tesla ili prilagođavanja anđela”. Iako mu je indijski sveštenik prorekao da će živeti 84 godine, umro je u isti čas kada je i rođen – u pola tri ujutru, dan pre 58. rođendana. NS uživo donosi nepoznate detalje iz života Stevana Pešića, novosadskog putopisca kog su svi zaboravili.
PUT U KATMANDU
O pustolovinama Stevana Pešića u javnosti se ne zna skoro ništa. Medije su više zanimale vesti o prepucavanjima beznačajnih političara i estradnih zvezda.
Misteriozne tajne hinduističkih hramova, mračne…. indijskih džungli i nepalskih planina saznali su samo oni koji su čitali njegove knjige. One danas čame zaboravljene u bibliotekama. Čak ih je i u knjižarama malo.
– Kad je imao 12 godina, majka Desanka ga je leti u pet sati ujutro zatekla kako spava nasred dvorišta. Bio je sav prljav i musav. Uplašila se da je mesečar, jer šta bi drugo moglo da bude. Oprezno ga je dovela do česme, onako polusnenog. Taman je krenula da ga umije, kad Stevan reče da ga pusti da spava jer je bio na dalekom putu i da je zato jako umoran. Tek se treći dan probudio i ispričao kako je bio u budističkom manastiru među 119 monaha u narandžastim mantijama. I onda… kad se vratio s prvog putovanja po Indijskom potkontinentu, ispričao nam je da je sve što je sanjao kao dečak našao u Katmanduu – tu pagodu sa 119 lama u narandžastim mantijama – ispričala je pre nekoliko godina za jedan lokalni nedeljnik Pešićeva sestra Mila.
KOVILJSKA VELIKA TROJKA
Samo dva književnika u istoriji naše književnosti uspela su da spoje dva naroda- Isidora Sekulić u pustopisu “Pisma iz Norveške” i Stevan Pešić u putopisu “Katmandu”.
Stevan Pešić spada u trojicu velikana Kovilja, uz Lazu Kostića i Jovana Rajića. Petar Viđikant, vlasnik privatnog muzeja u Kovilju, čuva u njemu Pešićevu sliku, mapu i knjige. Jedan deo knjiga Stevanova majka ostavila je Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, a posetioci muzeja su zainteresovani čak i da kupe izložene knjige.
– On je imao sobicu u Knez Mihailovoj ulici koju je izdavao godinu dana unapred. Od tih para je krenuo autobusom za Tibet. Često se dešavalo da nema novca da bude godinu dana, nego bude šest meseci i vrati se da bude kod brata u Kovilju – ispričao nam je Viđikant.
Još jedna anegdota, koju Viđikant pamti, odigrala se u rehabilitacionom centru u Sokobanji. Medicinska sestra je prišla Pešiću i oduševljeno rekla da ima isto ime kao i njen omiljeni književnik koji je pisao putopise. On je toliko bio skroman da nije otkrio da je to u stvari on, otkrio nam je sagovornik.
KONKURS ZA NAGRADU
Petra, inače profesora fizike u penziji, posebno je oduševila Pešićeva drama “Tesla ili prilagođavanje anđela”, igrana u Narodnom pozorištu u Beogradu.
– Nikada nisam bio ni na jednoj dramskoj predstavi koja je toliko fizički precizna u smislu jedinica, brojeva, veličina. Kao da je pisao veliki fizičar, a ne umetnik sa završenom gimnazijom.
U Kovilju jedna ulica nosi naziv po književniku, u tom mestu nalazi se i njegova rodna kuća, a već 26 godina dodeljuje se i nagrada, u čijem je odboru i Viđikant.
Gradska biblioteka u Novom Sadu i Mesna zajednica Kovilj pozivaju sve pisce, izdavače i udruženja pisaca da do 1. oktobra dostave predlog za ovogodišnju nagradu, koju će žiri objaviti tokom oktobra.
KAKO SE KOVILJ PRESELIO U NEPAL
Pešić je vrlo rano počeo da čita, još dok je bio u kratkim pantalonama. Brzićevi su u Kovilju bili poznati po biblioteci. Najviše je voleo avanturistički žanr – Tvena, Londona, Defoa… To je čitao i kao gimnazijalac u Karlovcima.
Iako je bio dobar đak, nikad nije maturirao. Posvađao se s profesorkom srpskog Teodorom Petrović Majicom oko pismenog zadatka. Napustio je Karlovce da je odlučio da bude pisac. Dvadeset godina pisao je dečje radio-drame i od toga se izdržavao. A čim bi skupio nešto novca, odmah bi krenuo na put. Bio je očaran Katmanduom.
– U šumi iza hrama boginje Kali je proplanak. Jednom sam tu zatekao bolesnike kako leže u travi; dve devojke i trojicu starijih muškaraca. Rodbina koja ih je dovela ručala je nedaleko. Oni nesrećnici su se pekli na suncu. Nepomični, s ranama po licu, telu i udovima – piše Pešić u svom najpoznatijem putopisu.
PUT USAMLJENIKA
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih obišao je Rusiju, Belgiju, Holandiju, Nemačku, Francusku, Englesku… i usput savladao gotovo sve te jezike. Nekoliko tih zemalja prošao je sa Duškom Radovićem. Zajedno su stanovali na imanju neke vojvotkinje kod Amsterdama. Ona je okupljala radnike iz SFRJ. Čak je tražila od Stevice da ostane tamo kao nadzornik imanja, uz odličnu platu… ali Bati to nije padalo na pamet. U Parizu se družio sa slikarom Mićom Popovićem.
U Indiju je na po godinu dana putovao dvaput, sredinom osamdesetih prošlog veka. U stvari, nije odlazio, nego se vraćao. I svuda je putovao sâm.
– Kako da nekog vodim, kad niko nije spreman da spava u pesku ili šumi. Društvo bi mi bilo teret, jer nikad nisam znao gde ću se i koliko ću se zadržati – pričao je Stevica.
Na prvi put krenuo je sa 1.100 dolara u džepu. S tim novcem mogao je da odseda u jeftinim hotelima od deset rupija. Zato se dešavalo da prespava u sobi s majmunima i gušterima. O dalekim putovanjima nije mnogo pričao prijateljima i rođacima, čak ni bratu i sestrama. Jedini izuzetak bila je majka Desanka. Nju je obožavao.
Iz njegovog pera izašli su putopisi “Katmandu” i “Svetlo ostrvo”; romani “Sarat i Vipuli” i “Tibetanci”; drame “Tesla ili prilagođavanje anđela”, sedmotomne sage o Kovilju nazvane “Velika knjiga”, zbirke poezije “Mesečeva enciklopedija”, zbirke pripovedaka “Dopisivanje sa Bogom” i još desetine drama i tekstova za decu.
I. Karan / K. Anđelić
