Predavanje Srđana Graovca na temu “Albansko pitanje u Južnoslovenskoj kraljevini” možete pogledati 24. avgusta u 18 časova na Jutjub kanalu Kulturnog centra Novog Sada.
Od nastanka Jugoslavije njeni odnosi sa Albancima su u znaku otvorenog političkog i oružanog sukoba u koji je uključena i Albanija. Pomenuti odnos bio je uslovljen i okolnostima što su o budućnosti stanovništva u jugoistočnoj Evropi odlučivali državnici koji su predstavljali svetske sile, a da mnogi od njih nisu ništa znali o balkanskim pitanjima. Dok su moćna jugoslovenska, italijanska i grčka propaganda nastojale da utiču na ishod, dotle budućnost novostvorene države Albanije jedva da je privukla nečiju pažnju. Ona je ignorisana iz dva glavna razloga – prvo, zbog uloge koju je Srbija odigrala u Prvom svetskom svetskom ratu, te su sile Antante blagonaklono gledale na ispunjenje njenih državnih i nacionalnih interesa u odnosu na Južnu i Staru Srbiju. Tokom Prvog svetskog rata Srbija je izgubila jednu petinu stanovništva. Sile Antante su bile uverene da bi Srbiju trebalo nagraditi za taj njen heroizam žrtve. Drugi razlog odnosio se na činjenicu da su srpska i novostvorena jugoslovenska država uživale veliki ugled kod sila pobednica u Prvom svetskom ratu.
Često se tvrdi da albanska narodnost u Kraljevini Jugoslaviji nije uživala status nacionalne manjine i da je bila potpuno lišena međunarodno-pravne, pa i ustavnopravne zaštite. Ta uprošćena teza je netačna. Po Ugovoru o miru zaključenom u Berlinu 13. jula 1878. Srbija je, po priznanju njene nezavisnosti (čl. 34), preuzela i međunarodnu obavezu o zaštiti tzv. verskih manjina. Član 35. toga Ugovora glasi: “U Srbiji razlike u veri i veroispovesti neće moći da budu smetnja da neko iz tog razloga bude isključen ili sprečen da uživa svoja građanska i politička prava, da ne bude primljen u javne službe, na položaje i da mu se ne ukazuju počasti ili da ne obavlja razne zanate i zanimanja, ma u kome mestu to bilo. Sloboda i javno vršenje crkvenih obreda svih veroispovesti biće zajemčeni svim građanima Srbije i strancima, i nikakve smetnje neće se moći praviti njihovim odnosima sa svojim duhovnim starešinama“. Treba, naravno, uočiti razliku između verske i nacionalne manjine. Mada se ta dva pojma u mnogo čemu poklapaju, pogotovu u vremenu kada je Berlinski ugovor bio zaključen, to nije isto. U svakom slučaju, ravnopravnost građana, bez obzira na veru i veroispovest, utvrđena je načelno i svim osnovnim zakonima koje je Srbija donosila u razdoblju od 1888. do 1919. godine.
Autor: nsuzivo.rs
