Rimski zlatni prsten sa ljubavnom predstavom u Muzeju Vojvodine

       
Foto: Muzej Vojvodone

Iz sela Hrtkovci kod Rume potiče izuzetan zlatni prsten iz rimskog doba. U Muzej Vojvodine je dospeo putem otkupa 2004. godine, a otkriven je slučajno, te nam nije poznat njegov arheološki kontekst. Prsten se sastoji od obruča, koji je izrađen tehnikom iskucavanja zlatnog lima, i ukrasne pločice, koja je izvedena pomoću tehnike livenja u kalupu.

U rimsko doba, prstenje je bilo dostupno ženama i muškarcima svih društvenih slojeva. Međutim, prstenje izuzetnog kvaliteta i izrade, izrađeno od plemenitih metala, poludragog i dragog kamenja, moralo je biti simbol visokog društvenog položaja ili bogatstva. U 33. knjizi svog čuvenog dela Poznavanje prirode (Historia naturalis) Plinije Stariji (25–79) objašnjavao je modu nošenja prstenja i drugih vrsta nakita kao posledicu lošeg uticaja bogatstva i potrebe za luksuzom. Smatrao je da je “najveći zločin prema čovečanstvu počinio onaj ko je prvi stavio zlato na svoje prste.“

U Rimskom carstvu, služba u vojsci mnogima je obezbedila građanski status, dok je privilegija nošenja prstenja svim vojnicima garantovana dekretom 197. godine. Od tada se proširuje uloga prstenja kao markera društvenog položaja i ono postoje oznaka dostojanstva, vereničkog statusa (annulus pronubus), pečat ili amulet. Oblik prstena poput hrtkovačkog, inspirisan je bronzanim ključevima, kojima su se otvarale različite kutije i ormarići u domaćinstvu. Uglavnom izrađeni od bronze u najraznovrsnijim formama, mali ključevi na prstenju bili su elegantno rešenje za zaključavanje dragocenosti. Кorišćeni su tokom celog rimskog perioda, pa se pojedinačni primerci teško mogu datovati bez njihovog konteksta.  Кako se u Rimskom carstvu moda menjala i u proizvodnji nakita, veliki broj novih tipova prstenja pojavio se krajem 2. i u 3. veku n. e. Prstenje sa čipkasto izvedenim ornamentima na ukrasnoj pločici – “ključu“, bilo je naročito cenjeno zbog prefinjenosti njegove izrade. Zlatno i srebrno prstenje, inspirisano funkcionalnim bronzanim ključevima-prstenjem služilo je kao statusni simbol, sugerišući da je onaj ko ga je nosio na prstu posedovao dragocenosti, koje je držao zaključane u kući. Ukrasi su često bili samo dekorativni, ali su posebnu važnost imali kada su sadržali predstave određenog mitološkog i političkog značaja. Usložnjavanjem dekoracija prvobitna funkcionalnost prstena-ključa se izgubila.

Foto: Muzej Vojvodone

I dok je veliki broj jednostavnih bronzanih primeraka opstao do današnjih vremena, znatno manje je zlatnih i srebrnih koji su očuvani. Sudeći po obimnoj naučnoj literaturi, sa teritorija celog Rimskog carstva poznato ih je tek nekoliko.

Zlatni prsten iz Hrtkovaca ima neobičnu predstavu na svom “ključu“. Radi se o dva Amora, koji jašu na delfinima. Amori su dati u profilu i okrenuti jedan prema drugom, pridržavajući se za stablo drveta koje se nalazi između njih i čija krošnja ih nadvisuje. Na prvi pogled, čini se da je u pitanju drvo pitomog bora (pinus pinea). Međutim, sličnog oblika je predmet koji drži Eros, grčki pandan Amoru, na reljefu istočnog partenonskog friza. Predstave Amora na prstenju verovatno su bile ljubavnog karaktera, što je u vezi sa prirodom ovog božanstva. Uglavnom je zamišljan kao dečak sa zlatnim krilima koji svojim lukom i strelama “unosi nemir i ljubavnu čežnju u srca ljudi i bogova“. U antičkoj umetnosti vrlo je čest prikaz Amora koji jaše delfina, ali se on u zavisnosti od konteksta različito tumači. Stari narodi znali su da je delfin sisar i prepoznavali su njegovu ljubav prema čoveku, tako da su ga doživljavali kao simbol emocije, privrženosti i uzbuđenja. Za njih, on je imao i solarna i htonska svojstva kroz Apolona, Veneru i Neptuna, te je vodio duše umrlih na drugi svet. U erotičnim mitološkim scenama, Amor koji jaše delfina mogao je biti alegorija brze plovidbe ljubavi, čija strastvenija varijanta se ogleda u predstavama Amora koji jaše na morskoj nemani.

Prsten iz Hrtkovaca je težak i izrađen od relativno čistog zlata, na šta ukazuju njegova krtost i brojna sitna oštećenja.

Autor: nsuzivo.rs/Mr Tijana Stanković Pešterac

Foto: Muzej Vojvodone

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments