Blokade mostova, ulica i puteva, čija je glavna ideja ekonomsko slabljenje Srbije, prenosio bih direktno svakog dana. I obavezao opoziciju da kada poskupe hleb, mleko, meso, struja i grejanje građanima objasni zašto žive drastično gore, ako im žele bolje? Da li moraju da plaćaju skuplje životne troškove samo zato što političari koji žele vlast nisu kadri da tu ambiciju ostvare na izborima?

Piše: Milorad Bojović

Podržavam pravo opozicije da u potpunosti izvrši planirano samouništenje. I zato se nimalo ne protivim barikadama i blokadama puteva, niti ulica u Novom Sadu. Opozicija i svi pokreti koji dele njihova uverenja na barikadama će ogoliti pogrešnost svoje politike, a nimalo neće ugroziti vlasti i SNS. Cena maltretiranje naroda može biti visoka za sve. Svakako, najskuplja za opoziciju, jer će biti odgovorni za loš život građana. Ali se to ne može sagledati iz prepreke zabarikadiranog uma. Pre nego detaljno objasnim zašto će plan da se Srbija pretvori u bojno polje biti njihov potpuni krah, dopustići sebi da malo likujem. Ovakav rasplet događaja najavio sam još pre sedam meseci. Tada sam precizno predvideo i opisao planove i aktivnosti opozicije. Rekao sam da će radikalizacija pitanja životne sredine, s barikadama, sukobima i izmišljenim problemima biti njihov očajnički plan za pozicioniranje protiv Vučića. Takođe sam pre tačno mesec dana najavio šta Novi Sad i Srbija mogu očekivati od opozicije. Napisao sam: blokiraće puteve, organizovaće proteste, nastojaće da isprovociraju sukobe. Fingiraće situacije koje će moći da predstave kao nasilje i teror vlasti. Najavio sam da će izokretati i karikirati smisao izjava funkcionera SNS-a i vređati nosioce važnih funkcija. Kazao sam da će sejući mržnju želeti da požanju haos za koji će optužiti većinu. Uz Aleksandra Vučića i njegovu porodicu, koju čereče godinama, na meti je često i Miloš Vučević. Ataci na njega pojačali su se i umnožili otkada je u javnost izneo sumnju da je polocija u doba ministrovanja Nebojše Stefanovića špijunirala i prisluškivala Vučića, njegovog oca i brata, i najbliže saradnike. I da su interesi odmetnutih policijskih struktura i nekoliko još uvek neocarinjenih pučista, bili i ostali istovetni interesima opozicije. I Vučića i Vučevića vređaju ad hominem, zato što ih je teško osporiti profesionalno. Uvrede i klevete su izbor kad izostanu argumenti. Njima je jasno, da je Vučić pokazao da za devet godina Srbija može da se izdigne iz provalije druge najnerazvijenije države Evope u sam evropski vrh. Vučević može da se pohvali da je u Novom Sadu rešeno gotovo sve što nije moglo da se reši bezmalo tri decenije.
Nema liste čekanja u vrtićima. Izgrađeno je i dograđeno 35.000 kvadrata vrtića i škola. To je prostor veličine sedam Radničkih univerziteta, koji je posle 21 godine takođe dobio priliku za novi život. Prigradska naselja su dobila kanalizaciju. Izgrađena je gradska koncertna dvorana, koju vodi proslavljeni virtuoz Stefan Milenković. Završiće se napokon zgrada Poštanke štedionice. Počinje gradnja mosta za pešake i bicikliste, nove plaže i novih šetališta na Šodrošu i Kameničkoj adi. Podignut je nov park sa 690 stabala drveća. Više od 100 novih autobusa na gas i struju vozi Novosađane. Budžet je više nego dupliran u odnosu na 2012. godinu sa 14,7 na 36 milijardi. Treba mnogo truda da se dokaže da to nije u korist Novog Sada i Novosađana. A još više truda da se osmisli bolji program od najavljene gradnje prečistača otpadnih voda, rekonstrukcije parkova, gradnje još jednog mosta, još tri vrtića, još dve nove škole, još dva parka. Nove fabrike, koja će pored dve milijarde dolara direktnih ulaganja, stvoriti i novu dugoročnu vrednost kroz plate, porez na plate i porez na imovinu. Vučevićevi kritičari znaju da će ukoliko Novi Sad ostane stabilan, budžet grada do sledećih izbora dostići 40 milijardi. Tek tada bi šanse konceptualnih pokreta, NVO političkih organizacija, intelektualaca ušuškanih u sigurnosti državnog posla i četiri ujedinjene grupacije Demokratske stranke bile svedene na minimum.

Budući da ne mogu obećati da će izgraditi više puteva i otvorit više radnih mesta, izračunali su da je životna sredina tema koja može povezati leve i desne. Siromašne i bogate. Mlade i stare. Pristalice i protivnike Vučića, ali nisu izračunali da će SNS pronaći dokaze da je Rio Tinto akvizicija opozicije

I zato ulicu vide kao isključivi način ostvarivanja svojih ambicija. Zato destabilizaciju i strah naroda od inflacije, poskupljenja i nemira razumeju kao idealan način za ostvarenje svog cilja – dolaska na vlast mimo izbora. Da bi plan uspeo mora postojati najmanji zajednički imenilac koji će ujediniti sve, ili dovoljan broj građana. Budući da ne mogu obećati da će da izgrade više puteva i otvore više radnih mesta, izračunali su da je životna sredina tema koja može povezati leve i desne. Siromašne i bogate. Mlade i stare. Pristalice i protivnike Vučića. Životna sredina je ponuđena kao pravo na zdravlje i blagostanje, koje im uskraćuju zli investitori željni profita i bezosećajna vlast. Rio Tinto su odabrali s predumišljajem. Znali šta su im obećali dok su bili na vlasti i sve vreme  pričaju o posledicama s kojima su se bili saglasili pre odlaska u opoziciju. Ali nisu izračunali da će SNS pronaći dokaze da je Rio Tinto akvizicija opozicije. Verovali su da su naprednjaci neinteligentni i nesposobni i da neće pretražiti arhivu vlade i Skupštine Srbije i da neće moći da ospore njihove optužbe. Verovali su da neće biti otkriveni pa su barikade i blokade videli kao idealnu diverziju. Princip je jednostavan. Organizuješ navodni nenasilni otpor. Ubaciš ljude koji će izazvati sukob i prvi objaviš optužbu da su pristalice “režima” upotrebila silu. I sav negativni publicitet prebaciš na njih, jer moraju da dokazuju da nisu nasilnici. Pitam se, može li iko priseban i razuman verovati da su članovi SNS-a na izbornu skupštinu i proslavu 13 godina stranke išli naoružani čekićima, motkama i palicama? Pre će biti da uopšte nisu razmišljali o mogućnosti barikada i da su upali u klopku. One motke, čekići i nasilje predstavljaju instrument koji više ide u prilog protivnicima vlasti. To je već viđen modus operandi koji su devedesetih demonstrirali pripadnici Otpora, a koji su usavršili učenici Kanvasa. To su više puta demonstrirali u Ukrajini, Crnoj Gori, arapskim i afričkim zemljama. I to ne kriju. Opozicija želi da izazove nestabilnost i ekonomsku krizu i da za to optuži vlasti. Da sam na mestu SNS-a opozicone blokade i barikade, čija je glavna ideja ekonomsko slabljenje Srbije, prenosio bih direktno. Svakog dana, 24 sata. I kada poskupe hleb, mleko, meso, struja, grejanje tražio bih od opozicije građanima objasne zašto žive gore, ako im oni žele bolje? Da li moraju da plaćaju skuplje životne troškove samo zato što političari koji žele vlast nisu kadri da tu ambiciju ostvare na izborima. Izbori su, reći će im građani koje maltretiraju, u svojoj suštini jednostavan posao. Građanima se ponudi program, ideje, način realizacije, i ako im se to dopadne, oni u tajnosti izbornog paravana zaokruže broj ispred naziva vaše liste. Svaki drugi način nije demokratski. Svaki drugi put je izgovor za slabost. Vidi li se s barikada opasnost o kojoj pišem? Nisam siguran! Ne bolokirate vi Vučića. Niti SNS. Blokirate svoje majke. Očeve. Bake i deke. Svoju decu. Svu tu energiju usmerite na misao o izborima. I ukoliko ste jači – pobedite. Ukoliko je tačno sve što govorite na barikadama, pobeda politike koju vi promovišete ne može izostati. Međutim, uveren sam da samo utvrđujete preimućstvo svog glavnog neprijatelja. Osiguravate potpuni i ubedljiv trijumf SNS-a.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments