Foto: Ilustracija/nsuzivo.rs

Grad je, po mnogo čemu, idealna država. Potomak antičkog polisa, sa jedinstvenim staležom međusobno ravnopravnih i jedinstvenih građana, okrenutih prema konkretnim problemima i ciljevima svoje svakodnevice.

Foto: dnevnik.rs

Piše: Dragoslav Bokan

Naime, u životu građana ima mnogo manje prostora za velika maštanja i isto takve strahove nego kada je u pitanju država (ili ma koja druga zajednica), osim kad imamo gradove-države (od Atine, Rima i Dubrovačke republike, pa do Monaka, savremenog Singapura ili doskorašnjeg Hong Konga).

Brige svakog „pripadnika grada” su oblikovane onim što pripada relativno uskom prostoru njegove kućne i poslovne adrese. Dakle, svemu što predstavlja i čini dobro funkcionisanje pojedinca, njegove porodice i prijatelja

Time se funkcija i „posao” gradonačelnika određuje kao zbir sasvim konkretnih znanja i veština, u praktičnoj službi svih građana „njegove oblasti”.

I tu nema puno prostora za daleka obećanja i proizvoljne procene, lična maštanja i „želje slušalaca”. Sve je konkretno i odmah proverljivo, pred očima posmatrača i procenitenja.

Nema previše prostora za političku optiku uvek pristrasne analize „onoga što je urađeno”.

Foto: Ilustracija/nsuzivo.rs

GRADONAČELNICI U SFRJ

I tako je bilo i kod nas, u čitavoj posleratnoj eri, sve do početka višestranačja i ulaska demokratije u naš život početkom devedesetih godina.

Sve do tada se o sudbini, uspesima i celokupnom životu Beograda, Novog Sada, Niša, Subotice, Leskovca, Kragujevca, Kruševca, Kraljeva, Zrenjanina, Pančeva… razmišljalo bez preteranih političkih strasti, trezveno i u okviru postojeće faktografije: koliko je sagrađeno zgrada i mostova, bolnica i škola; koliko je čega obnovljeno i unapređeno; šta je sve ostvareno od zacrtanih planova; na koji način i u kojoj meri; te koliko razvoj svakog od ovih gradova prati realna očekivanja njegovih građana…

Sve na temelju postojećeg stanja i čvrstih, neporecivih argumenata, više u egzaktnim brojevima nego u onim uvek varljivim rečima i slovima.

Ta famozna, popularna ideja o navodnoj neprikladnosti „dođoša” da se osete kao ravnopravni građani Novog nam Sada je tamna senka inače dobrodušnog grada, koji i u imenu nosi tu ležernu i plemenitu otvorenost ka uvek „novom” i večno savremenom. Takav odnos ove kvazi-starosedelačke „elite” je Miloš Vučević obelodanio i pobedio. Ja se nadam, zauvek.

Podrazumevalo se, pritom, da su svi gradonačelnici (od onih jedva zapamćenih, pa do onih posebno slavljenih) pripadnici i aktivni članovi partije na vlasti – tada jedino dozvoljene i postojeće.

I Branko Pešić, Živorad Kovačević i Bogdan Bogdanović u Beogradu, kao i Todor Jovanović i Jovan Dejanović u Novom Sadu, i svi njima slični prvonačelnici i gradoustrojitelji posmatrani su isključivo po onome što su ostavili iza sebe, kao svojevrsne znakove pored puta, a ne po tome koliko im je u tome pomogla njihova visoka partijska funkcija i bliske veze sa vlašću. Pošto se nijedan grad u tom (titoističkom) istorijskom razdoblju nije mogao razvijati apsolutno samostalno i „politički nezavisno”. Pa su za uspeh pojedinih gradonačelnika pod‌jednako bile važne njihove menadžerske sposobnosti i neimarske vizije, isto koliko i socijalne i političke veštine dobre saradnje sa saveznim i republičkim institucijama i rukovodiocima. Bez bilo koje od ovih specifičnih „gradonačelničkih vrlina”, ni najbolji i najmarljiviji, najpošteniji i najsposobniji među njima ne bi postali i bili ono po čemu ih danas sa zahvalnošću pamtimo.

GRADONAČELNICI NAJNOVIJE EPOHE

Po dolasku višepartijskog političkog sistema stvari se, suštinski, nisu puno promenile, ali je, spolja gledano, sve postalo drugačije i neuporedivo teže za koji su seli na vruću stolicu prvog čoveka ma kog od srpskih gradova (a ima ih, podsetimo se, tačno 28, plus Beograd, koji ima ”poseban status”).

Svaki od novoizabranih gradonačelnika je morao da se, svakodnevno, bori sa mnogobrojnim opozicionim kritičarima svih vrsta, pa koliko god bio zaista uspešan i sposoban.

Uvek bi na vratu imao protivnike koji bi sa lupom u ruci i velikom političkom strašću pratili svaki njegov korak i potez. Pa bi, često, bili više i žešće napadani kad bi završili neki posebni značajan projekat – jer bi to onda dodatno ražestilo njegove oponente iz druge političke opcije.

Foto: Dušan Mladenović

Što bi uspesi bili veći i očigledniji, to bi raslo raspoloženje da se oni rastave na sitne deliće, da od njih u javnosti ne ostane kamen na kamenu.

A pošto su ljudi i inače skloni da stvari posmatraju po idealnim (nerealnim i neostvarivim) merilima, veoma je lako dokazati da ono što je urađeno – „nije savršeno” i da je (teoretski) moglo „još bolje” ili drugačije.

Pa bi se tako unapred obeshrabrivali gradonačelnici najnovije epohe, a najviše – oni realno najbolji i najsposobniji među njima.

OKRUŽENI MRŽNJOM

Ova kritizerska uravnilovka je postala sveprisutna klopka za sve ono što je svakom gradu zaista potrebno: od pouzdane infrastrukture i odgovarajuće spremnih gradskih službi, preko najboljih mogućih dobavljača i izvođača velikih građevinskih očima, pa do novoizgrađenih mostova i tržnih centara, škola i vrtića, igrališta i stambenih naselja, sačuvanih i onih novih parkova i izletišta, gradskih bazena i biblioteka…, pa sve dalje, redom.

Jer sve te građevine neko mora da realizuje, pa je to prilika za čuvenu tezu da je „sve unapred namešteno” i kako je, navodno: „moglo i mnogo bolje i mnogo jeftinije”. Posebno je to „u igri” kada najveće poslove dobijaju najpouzdaniji i najozbiljniji izvođači (koji, ne retko, bivaju i jedini koji mogu da obave poslove velikih zamaha i visokih zahteva). Pošto se tada stiču upravo idealni uslovi za nove medijske napade na gradonačelnika i najčešće pobednike na gradskim konkursima i tenderima.

I tu, praktično, „nema spasa” od stalnih medijskih napada za gradsku vlast, ni lakih rešenja za nju.

Foto: vojvodinauzivo.rs

Ne može se obuzdati celogodišnja svakodnevna kampanja neobuzdanih i neprekidnih napada sa one politički isfrustrirane, nekada vladajuće strane, u njihovim stalnim pokušajima da opet postanu „kalif umesto kalifa”.

Nije slučajno onaj veliki vezir iz čuvenog francuskog stripa nazvan baš „Iznogud” („is no good„), jer zlobno koristi SVAKU PRILIKU za neku nepodopštinu na račun svog pretpostavljenog konkurenta. I stalno cepti od besa, večno ljutit što nije na mestu koje misli da (jedino on) zaslužuje.

Slično je i sa pozicijama gradonačelnika, „šefa grada”, isto kao i u slučaju predsednika, „šefa države”. Stalno odasvud iskre varnice nezadovoljstva, praćene novinskim i televizijskim klevetama, naduvanim i iskonstruisanim aferama, otužnim lamentiranjima o tome „kako je nekad bilo, ej!”, pa i uličnim protestima, lepljenjem uvredljivih plakata i drugim vrstama često ilegalnih, gerilskih aktivnosti.

Te vatrene i danonoćne predizborne aktivnosti nikada nemaju za cilj ono za šta se navodno zalažu i bore, već samo i isključivo otežavanje položaja mrskim političkim protivnicima. Što ih više sapletu i nagrde, to veća sreća za njih. Kao u nekoj bizarnoj društvenoj igri sa uvek istim, lako predvidljivim scenarijem.

I ko god sarađuje, po bilo kom osnovu, sa postojećom garniturom gradske i republičke vlasti; ko ih god brani i podržava; pa i ko god glasa za njih – automatski biva proglašen za kupljenog „bota” i nekakvog jadnog „sendvičara”, za najgoreg od najgorih među nama. Bez obzira kakav stvarno bio, onako đuture i nemilosrdno se napada i ismeva.

Foto: kayak.com

U ime (malo izmenjenih) principa (u odnosu na original): „Ni po babu, ni po stričevima, već po interesima i pravilima svoje (sadašnjim prilikama nezadovoljne) partije”.

Nažalost, na ovu taktiku su sada prinuđene sve političke organizacije bez razlike, samo što su neke među njima ipak neuporedivo (pokazalo se) sposobnije. I, što je najvažnije: državotvornije, i po držanju i delanju – patriotskije.

Ne daj Bože da tako nešto priznaju oni najbučniji i najljući ovdašnji opozicionari, to nikada i nikako od njih nećete čuti. Jer se oni, tobože, svi od reda, bore ”za bolju i pravedniju Srbiju” (ali i Beograd, Novi Sad…), po onom predpetooktobarskom principu i već iskušanom mehanizmu obaranja vlasti.

Ko šiša izbore i ko pita građane, pošto se ova mala grupica profesionalnih nezadovoljnika predstavlja kao „narod” i bori (isto kao i 1945-te) protiv „neprijatelja naroda”, kojima opet sleduju propast i stradanje, prokletstvo i smrt. Bez milosti.

Tako to izgleda u njihovim „pravedničkim”, krvavim vizijama izmaštanim ko zna po kojim sve zapadnjačkim kancelarijama i centrima moći, tamo daleko od nas (i naših nacionalnih interesa).

MILOŠ VUČEVIĆ

A sada da kažem i pokoju na sasvim konkretnom primeru Novog Sada.

Foto: screenshot/instagram

Imao sam priliku i da živim i svojim očima vidim sve ono što je ovde urađeno, organizovano i započeto tokom poslednjih pet godina. Da osetim neumoljive i opipljive promene, kojima je najlepša srpska varoš počela da dobija oblik i obrise pravog grada.

I za to je direktno zaslužan dojučerašnji gradonačelnik Miloš Vučević, sa svojim timom i najbližim saradnicima.

Bez puno reči, sa akcentom na dela (a ne marketing i „odnose sa javnošću”), ovaj još uvek mladi novosadski advokat, odrastao u okruženju onoga čime se uspešno, godinama, bavio njegov otac, postao je neprikosnoveni, skoro pa idealni ”gradonačelnik za sva vremena” Srpske Atine.

Sa jasnom istorijskom svešću i izraženim rodoljubljem, Miloš je vodio istovremeno računa o ”kulturi sećanja”, kao i boljem funkcionisanju svih žila i arterija grada na čijem je bio čelu. I ono simbolično, što predstavlja grad u istorijskoj hronici severa srpskih zemalja, i ono neposredno i realno, što ga čini dobrim mestom za život — i jedno i drugo je pod njegovim vođstvom uvek bilo harmonično tretirano i realno usaglašeno. Posebno, jer je imao priliku da nasledi sav onaj postpetooktobarski haos iz prethodnog perioda života grada, tada svedenog na najniže grane u skorijoj istoriji.

Ponekad je, eto, i ovakva kritika neke vlasti ipak tačna i opravdana, a ne samo u funkciji klackalice „ove” i „one” vlasti, pošto provrljivi argumenti stvarno nezavisne kritike višestruko prevazilaze bilo čije simpatije ili netrpeljivosti.

BORBA ZA DUŠU NOVOG SADA

Činjenica je da je u nekoliko uzastopnih mandata Miloš Vučević morao da ispravlja sve te nasleđene i nerešene probleme, kao i brojne nesposobnosti prethodne vlasti, da bi tek tako izborio priliku „novog početka”. Trebalo je doći od zatečenog minusa prvo do pozitivne nule, pa tek onda krenuti u plus, ka realizaciji sopstvenih vizija i planova.

Imao sam priliku i da živim i svojim očima vidim sve ono što je ovde urađeno, organizovano i započeto tokom poslednjih pet godina. Da osetim neumoljive i opipljive promene, kojima je najlepša srpska varoš počela da dobija oblik i obrise pravog grada.

Neću ovde da nabrajam sve što je, „za svog vakta”, postigao pomenuti gradonačelnik Novog Sada za svoj grad. To ćete lako pronaći u gradskim hronikama čak i kod njemu sasvim nenaklonjenih analitičara.

Pomenuću samo njegove izvanredne uspehe u teškoj borbi sa vampirskim dvojnikom našeg lepog grada: sa lokal-šovinističkim, kič-malograđanskim i snobovsko-sebičnim duhom one najgore i najmračnije dimenzije novosadskog postojanja.

Ta famozna, popularna ideja o navodnoj neprikladnosti „dođoša” da se osete kao ravnopravni građani Novog nam Sada je tamna senka inače dobrodušnog grada, koji i u imenu nosi tu ležernu i plemenitu otvorenost ka uvek „novom” i večno savremenom.

Isti oni koji nekritički uzdižu novovekovni „Egzit” na pijedestal svog urbanog ponosa – bahato omalovažavaju i vređaju svoje isterane i izbegle sugrađane iz silom ugašene i uništene Republike Srpske Krajine. Pa su to sve lakonski saželi u onoj zloglasnoj rasističkoj poruci (psovki), koju neprestano ističu i ponavljaju (i u popularnim panonskim šlagerima, kao i u besnim izjavama okorelih autonomaša) – „Je.o vas voz koji vas je don’o!”.

Takav odnos ove kvazi-starosedelačke „elite” je Miloš Vučević obelodanio i pobedio. Ja se nadam, zauvek.

Foto: Grad Novi Sad

 

Kada zlo uđe, poput virusa, u životnu energiju svakog tela (pa i grada ili države) ono postepeno ukvari i upropasti sve ono dobro i zdravo.

I malo crne boje uprlja čak i neograničene količine bele, baš kao i laž kad se lukavo i kobno upetlja u ođednom nemoćni okean istine.

Tako je i sa pričom o ”pravim”, navodno „punopravnim”, i onim tobože „nedovoljno vrednim”, „skorašnjim” građanima.

To je, u pravom smislu reči: Anti-NoviSad, potpuna suprotnost vojvođanskom, srpskom i evropskom gradu sa velikom i čistom dušom.

I ovaj zli blizanac nikako ne sme da pobedi svog dobrog i velikodušnog gradskog brata, onog što ne razdvaja ljude po mestu rođenja i porekla – ne deli ih, niti ikoga unapred odbacuje zbog naglaska ili toga gde je proživeo svoje detinjstvo.

Ta se bitka mora dobiti, i zbog naših predaka i, još više, zbog budućih generacija.

dnevnik.rs/nsuzivo.rs

2 Comments
najstariji
najnoviji najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments
san
03/09/2022 12:19

Nadjite mi na ovim slikama stogodisnje drvo. Sve su posekli. Ta seca je pocela tamo negde 95 li 96 i nastavila se i ne staje.

SNS Uzivo
03/09/2022 17:16
Reply to  san

U Novom Sadu je nestalo sve ono sto smo voleli kod njega. Sad su tu neke zgradurine i drugi ljudi sa nekim cudnim akcentom…