Kada se na kraju 2022. završe svi programi, i odu svi umetnici i turisti, Novom Sadu će ostati sređeno Podgrađe, Petrovaradinska tvrđava. Ulepšane zgrade u centru grada i nov Pozorišni trg. Međutim, tome se ne raduju svi Novosađani. Sređen Novi Sad smeta svima koji su mirno gledali kako niče Parski magazin i prekopava Almaško groblje

Piše: Milorad Bojović

 

Novogodišnje liste dobrih i loših utisaka, više niko ne pravi. Kada bi mediji gradskim vlastima poslale zahtev da navedu 10 stvari koje su, po njihovom mišljenju obeležile 2021. godinu, slutim da bi ta lista mogla izgledati ovako. Novi Sad u Novu godinu ulazi sa koncertnom dvoranom, Muzičko-baletskom školom, novim parkom, ukidanjem liste čekanja za vrtiće, najavom gradnje dva nova mosta i duplo većim budžetom nego 2012. kada je SNS preuzeo vlast. Tih 36 milijardi je neka vrsta novogodišnje preporuke da će 2022. biti još bolja za građane. Biće izgrađena još tri vrtića, atletska dvorana, a počeće gradnja dve nove škole. I tri nova parka. Mišljenja sam da na tu listu treba dodati jedan projekat iz oblasti kulture. Najveći kapital Novog Sada s kojim će na kraju 2022, po završetku Evropske prestonice kulture ući u 2023. godinu biće 25 kulturnih stanica u gradu i prigradskim naseljima. To je legat, zalog, temelj koji će obezbediti decentralizaciju kulture i njen lakši put do građana. Novosađani će imati mogućnost da u svojim kvratovima, bez prevelikog troška i gubljenja vremena pogledaju sve kultune sadržaje koje proizvedu ustanove kulture i udruženja građana. Kulturne stanice su dokaz da Miloš Vučević i SNS kulturu ne vide kao banalni spektakl, kao festival prostote, kako je to bilo definisano u projekcijama današnje opozicije, već kao način da se građanima omogući direktno učešće u kreiranju kulturnih politika. Mada su nezavisna kulturna scena i nekadašnja vlast tvrdili da su sa dolaskom naprednjaka nade za dobijanje titule, potpuno izgubljene, ispostavilo se savim suprotno. Evropska komisija dobila je u SNS-u pouzdanog sagovornika i partnera koji je kadar da kulturno nasleđe grada, njegovu multikulturalnost adekvatno afirmiše u skladu s vizijom savremene Evrope.

 

Najveći kapital Novog Sada s kojim će na kraju 2022, po završetku Evropske prestonice kulture ući u 2023. godinu biće 25 kulturnih stanica u gradu i prigradskim naseljima. To je legat, zalog, temelj koji će obezbediti decentralizaciju kulture i njen lakši put do građana

 

Kada se završe svi programi, i odu svi umetnici i turisti, Novom Sadu će ostati sređeno Podgrađe, Petrovaradinska tvrđava. Ulepšane zgrade u centru grada i nov Pozorišni trg. Međutim, tome se ne raduju svi Novosađani. Lepši Novi Sad smeta svima koji su mirno gledali kako niče Parski magazin. Kako se nadograđuje Adamovićeva palata. Svima koji su tri decenije hladnokrvno posmatrali kako se Pozorišni trg sa zjapećim rupama, polomljenim, rasklimanim i ispucalim granitnim pločama pretvara u ruglo i zamku i opasnost za šetače i turiste. Za takvim, zapuštenim i razorenim Pozorišnim trgom tuguju Društvo ahitekata Novog Sada i Donka Stančić, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture od 2000. do 2003. godine. Političari opozicije s bogatim iskustvom u rušenju i ruženju grada i njihovi mediji. Hteo sam da uporedim izgled novog trga s trgovima koje su oni projektovali i izgradili, ali nisam uspeo. Nema ih. Nula. Ništa. Ni centimetar. Ali, postoje dokazi da je 2002. i 2003. srušeno i preorano Almaško groblje 2002. i 2003 godine. Stančićeva je 2002. godine u otvorenom pismu objavljenom u štampi tvrdila da je preoran samo mali deo groblja, i da je sve urađeno u skladu sa propisima. Zanimljivo je još nešto. Dve, po glasovima građana, najrugobnije zgrade, dve staklene grobnice izgrađene su u centru grada od 2000. do 2003. godine. Pariski magazin u ulici Kralja Aleksandra i tržni centar Lupus u Zmaj Jovinoj ulici. A izdata je i dozvola za nadogradnju jednog sprata na Adamovićevoj palati, na Trgu mladenca. Velika briga koju za izgled i očuvanje duha grada pokazuje Društvo ahitekata Novog Sada lepa je samo na televiziji. Reč je o skupu pojedinaca, koji pretenduje da predstavlja uticajnu grupu, koja će određivati estetske vrednosti Novog Sada i uticati na njegov dalji arhitektnonski razvoj, a čije sedište se nalazi u zgradi čija trošna i oronula fasada svedoči da je reč o napuštenom objektu, ili prostoru u koji korsite beskućnici. Ko ne veruje u to, neka prošeta do Miletićeve ulice. Odmah posle zgrade u kojoj je decenijama bilo sedište Gradskog odbora Demokratske stranke, videće jednu fasadu u stanju raspadanja. Društvo arhitekata će verovatno reći kako čekaju da se sređivanje fasade plati iz gradskog budžeta, jer je održavanje fasada, koje su pod zaštitom, u nadležnosti lokalne samouprave. Njihovo mišljenje je izgovor. Ukoliko žele da sebe predstave kao elitne zaštitnike grada i njegove baštine, trebalo bi daju svoj lični doprinos i da svojim primerom podstaknu i druge Novosađane da investiraju u održavanje zgrada u kojima žive i rade. Bilo kao vlasnici, ili kao podstanari i zakupci. Pretendenti na presto savremene novosadske uzvišenosti, očigledno imaju drugačije mišljenje. I prihvataju samo obligacije koje im omogućavaju lični finansijski prosperitet. A najpoželjniji su projekti koji su bili plaćani iz budžetskih izvora. Grada, ili pokrajine svejedno. Najmanje što društvo može očekivati od uticajne i imućne grupe pojedinaca, koji sebe predstavljaju kao novosadski creme de la creme, jeste da deo novca koji zarađuju investiraju makar u fasadu zgrade u kojoj se okupljaju i smišljaju tako revolucionarne ideje i kritike. Ukoliko im je žao da to urade iz privatnih džepova, njihova organizacija može da se odrekne godišnje članarine i eto novca za uređenje jedne od najstarijih zgrada u Miletićevoj ulici. U suprotnom, njihovo pravo na kritiku lišeno je bilo kakvog kredibiliteta.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

 

 

 

 

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments