Nijedna žanrovska, koncepcijska, niti profesionalna devijacija u žurnalizmu nije srpski izum. Zvuči neobično, ali četiri S nisu srpski izvozni brend. Seks, skandal, strah i smrt, ta četiri strašna simbola bestidnosti i bestijalnosti u Srbiju su stigla iz Amerike

 

Piše: Milorad Bojović

 

Iz Amerike nam ne dolazi ništa novo. Samo iste pretnje, upakovane u isti celofan. Americi smetaju srpski mediji. Kažu američke NVO da u Srbiji ima mnogo tabloidnog novinarstva. I da to odmaže demokratskom razvoju Srbije. To je tvrdnja koju treba epistemološki i ontološki istražiti. Veruje se da je Amerika najdemokrtaskija zemlja na svetu. Smatra se nepobitnim dokazom da su američki mediji najbolji na svetu. Da su novinari iz Amerike posvećeni isključivom objavljivanju najčistije istine, a da laž preziru kao smrtni greh. To su dogme. Ako se u njih veruje bezrezervno, može se zaključiti da su tabloidi i lažne vesti srpski izum, naš patent, i naš glavni izvozni proizvod. Međutim, postoji ozbiljna razlika i nesrazmera između ovih dogmi i naučnih dokaza. Kad se medijska slika Srbije i Amerike sagleda na osnovu neosporivih činjenica, lako se dođe do zaključka da Srbija ni izbliza nije zemlja s najgorim medijima na svetu. A još dalje od toga da je Srbija svetski etalon tabloidnog novinarstva, kako to tvrde Amerikanci. Istina je da u Srbiji na obe strane političkog spektra postoji jedan broj medija koji o događajima i ličnostima ne izveštava na preterano akademski način. Tačno je da jedan broj medija svoje tekstove i priloge kreira tako da bi, umesto razuma, probudio emocije čitalaca i gledalaca. Tačno je da često od običnih i dosadnih činjenica prave dramatične ispovesti i senzacije. Da previše pažnje posvećuju izveštavanju o životima beznačajnih ličnosti. Istina je i da svoje rejtinge grade na događajima iz crne hronike, kao i da su posvećeni iznošenju detalja iz privatnih života javnih ličnosti. Tačno je i da to isto rade svi mediji u Americi, ali i jedan broj medija u Srbiji, koji su osnovane američkim kapitalom. I sad dolazimo do suštine. Nijednu od pobrojanih medijskih anomalija nisu patentirali srpski urednici. Niti novinari. Nijedna žanrovska, koncepcijska, niti profesionalna devijacija u žurnalizmu nije srpski izum. Zvuči neobično, ali četiri S nisu srpski izvozni brend. Seks, skandal, strah i smrt, ta četiri strašna simbola bestidnosti i bestijalnosti u Srbiju su stigla iz Amerike. Lažne vesti. Tabloidi. Iskrivljivanje istine. Spinovanje. Prekopavanje po tuđim životima. Ostvarivanje ogromnog profita na tuđoj nesreći. Buđenje najnižih poriva. Podsticanje varvarstva, mržnje, nasilništva, seksualnih devijacija. Uticaj na donosioce političkih odluka. Uticaj na privredne i ekonomske tokove. Sve to je smišljeno u Americi i kao uspešan model poslovanja i vrhunski primer slobode mišljenja i izražavanja izvezeno u ostatak sveta. Džimi Breslin, legenda američkog novinarstva, na dan kada je sahranjivan Dž. F. Kenedi, objavio je nadahnut tekst o tome šta je doručkovao grobar tog jutra kada će sahraniti američkog predsednika. Kada srpski tabloidi od sahrana prave senzacije, oni samo slede svoje američke uzore. Može se čak reći da je nakon pada komunizma, u svom revnosnom nastojanju da bude prozapadna i moderna, Srbija postala najverniji epigon američkog medijskog besmisla.

 

Lažne vesti. Tabloidi. Iskrivljivanje istine. Spinovanje. Ostvarivanje ogromnog profita na tuđoj nesreći. Podsticanje mržnje i nasilništva. Uticaj na donosioce političkih odluka. Sve to je smišljeno u Americi i kao uspešan model poslovanja i vrhunski primer slobode mišljenja i izražavanja izvezeno u otatak sveta

 

Mnogo je dokaza da je Amerika i majka i otac tabloidnog novinarstva. Amerika je izvor, središte i praklica novinarskog žutila. Od Jozefa Pulicera i njegovog “Sveta”, preko Vilijama Hersta i Čikago egzaminera, zatim Vilijama Grifina i Pola Đeneroza i Nešnel enkvajera, do Ruperta Merdoka i njegovog medijskog konglomerata. Svim navedenim ličnostima zajedničko je nekoliko istovetnih stvari. Pod jedan, bili su državljani Amerike. Pod dva, s unapred osmišljenim ciljem, objavljivali su neistinite, senzacionalističke tekstove radi uticaja na javno mnjenje. Pod tri, preko vesti, intervjua, reportaža, članaka, komentara i kolumni, stavljenih u određeni kontekst koji je odgovarao vlasnicima medija, ili njihovim političkim zaštitnicima, uticali su na glavna društvena dešavanja. I to ne samo u SAD, već i u međunarodnim razmerama. Vilijam Herst bio je republikanac. Preko svojih tabloida, u kojima je objavljivao tekstove o izmišljenim zločinima španskih vojnika, podstakao je Vladu Sjedinjenih Američkih Država da se umeša u špansko-kubanski rat. Da bi se osvetio svom političkom konkurentu, naveo je Kongres SAD da donese zakon protiv uzgoja indijske konoplje. Džozef Pulicer bio je blizak Demokratskoj stranci i preko “Sveta” je organizovao prikupljanje pretplate za izgradnju postamenta za Kip slobode. Pulicer je lažno i senzacionalnističko izveštavanje o događajima inaugurisao kao najveće dostignuće čovečanstva. A na novinarstvo je nastavio da utiče i posle smrti. Ustanovio je Pulicerovu nagradu, kao alat za obezbeđivanje tržišnog i vrednosnog preimućstva novinara iz redakcija koje podržavaju i promovišu vrednosti liberalnog kapitalizma. Pulicerova nagrada je postala merilo vrednosti u žurnalizmu, iako je u međuvremenu više desetina autora iz uglednih američkih medija priznalo da je u potpunosti izmislilo priče za koje im je dodeljena. Oni nisu jedini. Administracija Vudroa Vilsona formirala je “Krilov komitet”, čiji je osnovni zadatak bio da pridobiju američko javno mnjenje za uključivanje SAD u Prvi svetski rat, prevashodno zbog reparacija i koristi. Komitet je funkcionisao tako što je u njemu, pod rukovodstvom Džordža Krila, radilo više desetina novinara. Njihov zadatak je bio da pišu vesti, oglase i tekstove koji će Amerikance pogurati u rat. Danas stvari nisu nimalo drugačije. CNN, Njujork tajms, Vašington post, Merdokovi, i drugi tabloidi i televizije, danas jače nego ikad određuju kurs Amerike.  Navedena poređenja nisu kulturološki fenomen. Više su fakti. Gole činjenice. Neoborivi dokazi da se šizofrenija u Srba zapatila tek kad su otkrili Ameriku. Ili je posredi obrnuti silogizam – kad je Amerika otkrila Srbiju? Svejedno. Rezulat tog zadocnelog otkrovenja jeste da su Srbi prihvatili američke običaje. Brak im traje taman koliko i porcija brze hrane. Počeli smo da tučemo, pa i da ubijamo žene. Majke i očeve čim odu u penziju smeštamo u staračke domove. I to ne zbog progresa, nego da bi prodali imovinu koju su stekli, da bismo sebi kupili američki san: malo kokaina, dosta heroina, spid, i slične zdrave sastojke; pametni telefon da nam nadomesti rupu u mozgu; džip i silikonski izobličenu ljubavnicu i lažni biznis u kom varamo sve i svi varaju nas.

Rešenje je jednostavno. Da bi imala pravo da kritikuje Srbiju, Amerika mora sve pobrojane stavke da reši kod sebe. Radi unapređenja demokratije izvan svoje teritorije Amerika treba da se odrekne tabloida, lažnih vesti, medijskih manipulacija, spinovanja, uticaja na javnost, kreiranja lažnih afera. Čim Amerika to uradi, Srbija će odmah slediti njen primer.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments