Tog 4. avgusta na pravoslavni praznik Blage Marije u 4 časa posle ponoći, američke vazduhoplovne snage su bombardovale dva radara snaga krajiških Srba, samo par sati pre početka operacije Oluja.
Ubrzo nakon toga započela je akcija oružanih snaga Hrvatske uz podršku NATO-a, kao i jedinica Hrvatskog veća odbrane (HVO) i Armije BiH (ABiH) i tom prilikom je izvršena agresija na prostor Republike Srpske Krajine, odnosno sever Dalmacije, Liku, Kordun i Baniju.
Krajiškim Srbima tog avgustovskog jutra ostavljeno je vremena jedino da na brzinu pokupe osnovne stvari, posedaju u traktore i krenu da beže pred napadima hrvatske vojske.
Za naš portal je govorila porodica iz Šibenika koja sada živi u Novom Sadu. Sagovornik ističe da je tada imao samo četiri godine, s tim da mu sećanje i nije baš najjasnije. Ali se seća da je put do Srbije trajao mukotrpnih osam dana.
-Bio sam veoma mali, ne sećam se detalja, ali znam da je bilo veoma naporono. Uveče sam se igrao, a ujutru smo morali da napustimo kuću. Od stvari smo upeli da ponesemo samo dokumenta, malo garderobe, odnosno ono što smo mogli da spakuju na brzinu. Kuća nakon što smo je napustili kroz par dana je bila spaljena – seća se sagovornik iz mesta Plastovo kod Šibenika.
Vojska Hrvatske zauzela je 5. avgusta 1995. godine Knin, glavni grad tadašnje Republike Srpske Krajine. Međutim, progon stanovništva počeo je nekoliko dana ranije. Jedna meštanka podelila je za naš posrtal svoja iskustava.
– Sećam se zvuka granate koja je tog jutra pala u blizini naše kuće. U tom momentu sve emocije su bile u meni. Strah, tuga, bes, šok… Zgrabila sam dvoje male dece, najosnovnije stvari i sela u traktorsku prikolicu sa drugim ljudima iz mog sela i okolnih mesta. Krenuli smo tog jutra. Krenuli u nepoznato – priča žena iz sela Golubić, pored Knina.
Kako kaže, kolona je bila nepregledna, a svaki pređeni metar izgledao je kao čitava večnost. U traktorskoj prikolici čuli su se jecaji i suze. Osmeh je za ove ljude u samo jednom danu postao misaona imenica.
Porodica koja danas živi u Futogu dolazi iz sela Plaški, iz Like. Svoju priču počinju tako što kažu da se dan-danas sećaju tih dana, navodeći kako im nije prijatno da pričaju o tome. Od tada, noć pred četvrti avgust nikada nije prespavana.
-Imao sam dvadeset sedam godina i radio sam u vojsci, kao vozač. Nisam dolazio kući deset dana. A baš to jutro se potrefilo da sam došao. Ujutru me je granata probudila i majka koja govori da moramo da idemo. Uspeli smo da ponesemo nešto hrane, dokumenta, garderobu, i motornu žagu – govori naš sagovornik.
U Futog dolazi nakon pet dana putovanja u koloni, a utočište pronalazi kod ujaka gde posle stanuje kao podstanar. Nakon toga gradi kuću u kojoj sada živi. Kuća u Plaškom nije spaljena, ali sve stvari koje su se nalazile u kući su pokradene, kao i stoka koju su imali.
Naši sagovornici su se usaglasili, da su sada, nakon više od dve decenije od operacije Oluja oprostili, ali da pretrpljeni strah, teror, izgubljenog druga, brata ili poznanika – nikada neće zaboraviti.
Prema podacima dokumentacionog centra “Veritas” od početka hrvatske vojno-policijske akcije “Oluja, poginulo je i nestalo 1.853 Srba, a proterano najmanje 250.000 stanovnika nekadašnje Republike Srpske Krajine.
S. Kužet
