BRANISLAV LAINOVIĆ DUGI: Poslednji žestoki momak starog kova (1)  

Branislav Lainović Dugi ubijen je pre 21. godinu, 20. marta 2000. ispred prestoničkog hotela Srbija. Poslednji mangup starog kova, izdahnuo je na beogradskom pločniku u Ustaničkoj ulici, nešto posle 16 časova.

Tri dana nakon likvidacije Lainovića, održana je najveća sahrana u istoriji novosadskog novog groblja. Više od 8.000 ljudi, među kojima članovi porodice, ratni saborci iz Srpske garde, prijatelji i poznanici, okupili su se kako bi se poslednji put pozdravili sa žestokim momkom svetskog kalibra.

Poslednja stanica – Torža

Dugi, baš kao i ostali reprezentativci stare garde mangupa, odrastao je u porodici koja veliča svoje žrtve u pređašnjim ratovima. Hrabrost, pravičnost, ljubav prema otadžbini, samo su neke od vrednosti kojima je učen još detinjstva.

Prvi kolonisti u rodno mesto Lainovića dolaze već 1945. godine. Među predvodnicima ove grupe bio je i Branislavov deda, Petar Lainović odlikovani borac u Drugom svetskom ratu. Zajedno sa nekolicinom drugih, zaslužnih pojedinaca, Petar bira vojvođansku varoš Torža za svoj novi dom.

Bilo je to isključivo nemačko naselje izuzetno bogato i razvijeno za to vreme. Dolaskom kolonista, ovo mesto dobija naziv po kom ga poznajemo i danas, Savino selo. Srbi iz Despotova, Silbaša i Pivnica posećivali su Toržu u potrazi za poslom na imanjima imućnih vojvođanskih „Švaba“.

Meštani su znali da cene njihov trud, zbog čega su svojim radnicima podigli crkvu, prvu pravoslavnu bogomolju u selu. I u godinama Drugog svetskog rata, pokazaće veliko poštovanje štiteći tamošnje Srbe, sve dok i sami nisu proterani sa ovih prostora. Preko 5000 Nemaca napustilo je Toržu protiv svoje volje.

U predratnom periodu Torža je doživela građevinski procvat, u vreme kog su nastale neke od najlepših „švabskih kuća“ u Vojvodini. Obrazovani lokalni Nemci planski su regulisali širenje naselja, koje je već tada imalo jasne građevinske propise, koji su predviđali tipove kuća i njihove gabarite. Godine 1905. selo je dobilo vodovod, što je za druga bačka mesta bio luksuz na koji će čekati i po nekoliko decenija.

Nakon rata i dolaska kolonista, Savino selo postaje sirovinski centar za industrije Vrbasa, Kule i Crvenke. Namenski kolosek obezbedio je vezu između ovih mesta, a sirovina uzgajana u Savinom selu, svakodnevno se transportovala šinama do Vrbasa i Kule, odakle je kolima odvožena u Crvenku. Razvijena zadruga zemljoradnika, banka zanatlija, i zanatski dom, bile su neke od institucija koje su znatno pomogle razvoj ove varoši. Bio je to uređen sistem u kom je bilo posla za sve meštane.

U tom ambijentu žive i vredne varoši, rođen je Branislav Lainović (1955) a dve godine kasnije i blizanci Ranko i Žarko.

Savino selo, kao i mnoga druga širom Srbije, vrhunac svog razvoja doživelo je za vreme bivše Jugoslavije. U tom periodu ono broji skoro 6000 stanovnika, dok je danas taj broj gotovo tri puta manji. Prema podacima iz 2020. godine u Savinom selu  rođeno je samo osmoro dece.

Stan u Novom Sadu

Aleksej Lainović otac trojice sinova, preko 40 godina radio je u preduzeću Dunav Tisa Dunav. Od svoje firme dobija stan u Novom Sadu, zbog čega će 1967. godine cela porodica preći na Detelinaru.

Dvanaestogodišnji Branislav i njegova mlađa braća osnovno obrazovanje nastavljaju u školi Dositej Obradović, gde će, Dugi dobiti upečatljivi nadimak koji će ga pratiti kroz ceo život.

Izrazito visok za svoje godine, Lainović  je već kao osnovac odskakao od svojih vršnjaka. Pubertetski nemiri naveli su ga da odmeri snage sa drugim dečacima na glasu.

Iz jedne takve, srednjoškolske „ferke“ nastalo je veliko prijateljsko sa Žarkom Dangubićem, talentovanim mladim bokserom,  koji je slovio za najsnažnijeg momka u elektrotehničkoj školi. Dve zakazane tuče bile su potrebne da bi ovaj dvojac bio zadovoljan rezultatom. Prvi okršaj nije trajao dovoljno dugo, jer ga je prekinulo školsko zvono koje najavljuje kraj odmora.

Brzo se pročulo za Dugog, momka koji je bio spreman da ukrsti pesnice sa svakim, naročito sa onim ko je važio za jačeg od njega. “Ferke“ su bile način da se iskristališe najveći mangup generacije, pa su se tako redovno ugovarale borbe između najhrabrijih novosadskih momaka.

Svaka škola imala je jednog ili dva neustrašiva mladića, a teren za njihov okršaj bio je glavni gradski korzo. Između njih nije postojao animozitet, nakon svake tuče ruke su pružene u znak poštovanja svog suparnika. Bile su to gotovo viteške borbe u odnosu na današnje generacije koje svoje snage mere hladnim i vatrenim oružjem bez mnogo razmišljanja.

Košarka je bila karta za Evropu

Visok 2.02 metra Branislav je prirodno bio predodređen za bavljenje košarkom. Svoju karijeru započeo je u novosadskom Naftagasu, u kom je igrao i njegov mlađi brat Žarko.

Dugi potiče iz porodice kojoj je sport neizostavni deo mladosti. Njegov otac bio je treći golman Partizana, a mrežu je čuvao na derbiju sa Crvenom Zvezdom, kada su crno beli izborili pobednički rezultat od 6:1.

Talenat za košarku brzo je došao do izražaja, pa je tako 1980. godine Dugi prihvatio poziv da obuče dres nemačkog Ofembaha. Sport mu je obezbedio i prve ozbiljne prihode, sa 25 godina mesečno je zarađivao 5.000 nemačkih maraka igrajući na terenima širom Evrope.

Spletom okolnosti koje su samo njima bile poznate, Lainović počinje da se druži sa Ljubomirom Magašem. Ljuba Zemunac, kako je bio nadaleko poznat, slovio je za veštog razbojnika koji je filmskim pljačkama opustošio većinu zemalja starog kontinenta. Uz njegovu podršku i gotovo bratsku naklonost, Branislav Lainović Dugi počinje da gradi ime koje će u narednim godinama izazivati strahopoštovanje domaćih kriminalaca.

Kraj prvog dela