Zastave Srbije koje su osvanule na fasadama limanskih višespratnica uspele su u trenutku da podele lokalnu javnost. Dok jedni osuđuju ovaj čin, drugi ne vide ništa sporno. Da ništa na svetu nije crno-belo, potvrđuje stav pojedinaca koji snažno veruju da su trobojke direktna provokacija, a njihov nastanak stavljaju u politički kontekst koji celoj situaciji daje novu dimenziju.
Srbija je država svih njenih građana, što bi trebalo da znači da je trobojka zastava svih nas, bez obzira na nacionalnost, versku pripadnost ili političko opredeljenje. Trend da se Srbi stide svega srpskog polako jenjava, ali evidentno postoje ljudi mišljenja da je isticanje simbola svoje države kao i pevanje svoje himne u školama, bezukusno i suvišno. Ako očekujemo od sportista da na nekom narednom takmičenju znaju reči svoje himne, onda je kontradiktorno osporavati odluku da đaci svoj dan počinju njenim pevanjem.
Prvi su podeljeni Limanci. Dok pojedini sugrađani smatraju trobojku lepim ukrasom svog komšiluka, drugi ističu da je sporan način na koji su zastave nastale. Oni, kao stanari, veruju da su autori trebali da se obrate njima za dozvolu. Deo naših sugrađana u potpunosti osporava navedeni čin, zauzimajući stav da je zastavama mesto na objektima javnih institucija, a ne stambenim zgradama. Na kraju, tu je i grupa političkih aktera koji u svemu vide prikrivenu agendu nepoznatog autora.
Grupe koje bi naišle na razumevanje u zauzimanju negativnog stava jesu nacionalne manjine. Upravo bi one najlakše došle do medijskog prostora, a javnost bi imala sluha za njihovo neslaganje sa dešavanjima na Limanu. Do danas, ni jedna zajednica i politička stranka koja zastupa interes manjima, nije izašla u javnost karakterišući limanske trobojke kao provokacija.
Umesto njih, to su učinili novosadski mediji neminovno bliski opozicionim strukturama. Oni su požurili da bojama srpske zastava daju političke nijanse, čime se stvara utisak da je, na neki nesvakidašnji način, trobojka motiv kojim se vrši direktan pritisak na sve Novosađane koji svoj glas nisu poverili vladajućoj većini. Na ovaj način kreirana je atmosfera u kojoj je poželjna reakcija opozicije.
Pojedine stranke već dugo vremena nevešto ulažu trud da iskoriste aktuelnosti. Pokušaj da se politizuju proteste u Petrovaradinu, jedan je od najsramnijih primera. Ukoliko određena politička organizacija želi da iznese svoju podršku jednoj ličnoj borbi za pravdu, primereno je izdati saopštenje ili prošetati sa učesnicima bez stranačkih obeležja i bez potrebe na obraćanje prisutnima. Otimanje mikrofona i podvaljivanje govornika koji propagiraju političke programe, samo je uvreda za porodičnu tragediju i napore roditelja i prijatelja Nine Rađenović.
Sličan princip delovanja trebalo bi da važi i u ovom slučaju. Legitimno je osuditi način na koji su nastale zastave, ispravno je zahtevati od nadležnih da identifikuju počinioca i reše slučaj, ali neprihvatljivo je, u sred Srbije, nazvati trobojku sredstvom za vršenje političkog pritiska.
B. Jovović
кога то срби провоцирају, шиптаре? Само напред србијо против комуниста
Srpske zastave bi trebalo da se vijore pred svakom kucom,zgradom..da se ponosimo nasom trobojkom. Saranje po fasadama uopste je nekultivisano. Treba nasoj deci pojasniti rodoljublje.
Meni
Kome smetaju Srpske trobojke može slobodno preko granice pa neka uživa van naše zemlje.