Neispričane priče i anegdote: Ovako je čuveni fotograf Darko Dozet video 78 dana užasa (FOTO GALERIJA)

Čuveni novosadski fotograf Darko Dozet ustupio je našem portalu fotografije koje je do sada video jak mali broj ljudi, a našim novinarima ispričao je sve dogodovštine i opasne situacije kroz koje je prolazio tokom 78 dana užasa.

– Na sve informacije da ćemo biti bombardovani  u 21 veku zdrav razum mi nije dozvoljavao da poverujem, mislio sam da su to samo politički pritisci.
Profesionalizam mi ipak nije dopustioda posle odrađene osmočasovne smene odem kući već sam u zgradi Dnevnika ostao  i posle 17 časova, obzirom da sam bio umoran i  gladan jednog momenta sam rekao kolegi Bozokinu zovi više tu vojsku da vidimo oće li biti rata ili da se razilazimo kućama.  Kolega je uzeo telefen okrenuo RV i PVO i odmah prekinuo, pitam ga šta kažu, kaže u gužvi su pa da ih nazovemo za 5 minuta. Bio je to klasičan primer “šuma na vezama”, izvor iz vojske je ustvari rekao da će prva bomba na Novi Sad pasti za 5 minuta – Rekao je Dozet

“Obzirom da sam bio umoran i  gladan jednog momenta sam rekao kolegi Bozokinu zovi više tu vojsku da vidimo oće li biti rata ili da se razilazimo kućama”

– Bez ikakvih dogovora vozač Zlatko je uzeo ključeve od kola ja fotoaparat, Jaroslav Pap je poučen svojim iskustvima u ratovima na Balkanu konstatovao da imamo manje od 15 minuta da odemo na lice mesta i da ga napustimo, a kolegu Radivoja Hadžića zadužili smo da sakuplja informacije posredstvom medija i telefona i da nam ih javlja na mobilni – ispričao je

Dozet dodaje da zbog brzine nisu čekali da uredništvo delegira novinara već da su prvog kojeg su sreli na hodniku poveli sa njima, bio je to Dejan Urošević novinar poljoprivredne rubrike

– Dejan nije čuo za trku s vremenom i famoznih 15 minuta, krenuo je da šeta po dvorištu baze Specijalne antiterorističke jedinice koja je bila jedna od prvih meta u SRJ , jednog momenta smo se pogledavši na sat trgli skoro na silu vratili Dejana u auto jer nismo imali puno vremena za objašnjavanje i samo dva minuta kasnije na mesto na kojem smo stajali pali su novi Tomahavci, mi smo na sreću već bili na Klisanskom mostu nekoliko stotina metara dalje – priča Dozet

– Možda će zvučati čudno al taj događaj nije izazvao strah , valjda jer smo to sve predvideli, jedino je Dejan bio u šoku jer je shvatio da je mogao poginuti, da nije bilo reakcije našeg tima – dodaje on

Sirene se oglasile dok sam bio na luku mosta.

– Popeo sam se na luk Žeželjevog mosta, kojeg su svaki dan gađali, tog momenta su se začule sirene za vazdušnu opasnost u narodu poznatije kao Šizele.  Na momenat sam se blokirao, znao sam da je tih dana od zvuka sirene do eksplozije bilo jako malo vremenskog razmaka. Silazeći s luka očima sam po nebu tražio avion ili tomahavk i razmišljao da li da skačem u Dunav ili ne , da li da skačem s opremom il bez opreme, milion kombinacija je prošlo kroz glavu – kaže naš sagovornik

“Na momenat sam se blokirao, znao sam da je tih dana od zvuka sirene do eksplozije bilo jako malo vremenskog razmaka”

Rezervni oficiri me uhapsili kod Žeželjevog mosta

On kaže da su ga rezervni oficiri “uhapsili” dok se penjao na kule kod Žeželjevog mosta i da su ga euforično predali obližnjoj patroli policije.

– Na moju sreću, visoki policijski oficir Andrija Mumović me je prepoznao i uz smeh naredio da me puste, morao je čak nekoliko puta da im podvikne. Odmah im je i on postao sumnjiv a nedugo zatim su se ozbiljno posvađali ko je od njih odgovoran za moj neopažen ulaz u kulu- Priča Dozet prisećajući se ovog događaja

Doživljaji iz rafinerije

Dozet je kao posebno zanimljive trenutke izdvojio ulaske u rafineriju.

– Došao sam taksijem a taksista je pobegao nije ni čekao da mu platim vožnju. Jednom sam noću utrčao a portir je iz neke šahte pitao gde ću, nisam se obazirao jer ako krenem u razgovor zabraniće mi ulaz . Fotografisao sam hrabre vatrogasce koji su jednog momenta shvativši da ne mogu da ugase požar rekli ajde ti nas slikaj zajedno da imamo za uspomenu, obavili smo slikanje a oni su se vratili svom svakodnevnom poslu, gašenju rezervoara koje je NATO svaki dan iznova bombardovao.

“Fotografisao sam hrabre vatrogasce koji su jednog momenta shvativši da ne mogu da ugase požar rekli ajde ti nas slikaj zajedno da imamo za uspomenu”

Kaže da je Prilikom izlaska portir s početka epizode je hteo da me hapsi ali je naišao jedan od direktora rafinerije i čini mi se komandant odbrane  Novg Sada i objasnio portiru da sam ja izuzetak i da zaboravi na svoja pravila službe za koja se uhvatio kao pijan plota.

Pusti ih ako im se gine nek ginu

– Policajac nam jednom nije dozvolio da idemo ka rafineriji, rekli smo da smo novinari al nam nije verovao jer je kolega Martin Candir vozio skupoceni sportski automobil sa belim kožnim sedištima, na to je drugi policajac se umešao u raspravu rečima “Pusti ih ako im se gine nek ginu”- Prepričava Dozet jedan od upečatljivih momenata

Nova Lada Niva bitnija od života

Dozet kroz osmeh prepričava jedan od događaja tokom noćnog fotografisanja rafinerije

– Dok smo noću snimali rafineriju iz neposredne blizine i dok je sve gorelo i grmelo naš pokojni kolega Gavrilo Grujić žestoko me kritikovao jer sam stavio aparat na haubu od njegove nove Lade Nive, bojao se da mu ne ogrebem farbu. Počeo sam od sve muke da se smejem, jer mogli smo da odletimo u vazduh a on brine o farbi – Kaže on ne skidajući osmeh sa lica

Pratili smo bombardovanje sa krovova Novog Sada

Dozet kaže da su većinu vremena provodili smo na novosadskim krovovima i da bi kada bi došlo do eksplozijeodlazili smo na lice mesta.

– Prilikom tepih bombe koja je pala na rafineriju umalo nas talas nije oborio aparate smo ostavili na stativima a kolega i ja smo se bacili na obližnji odžak i obgrlili ga rukama – Priča Dozet u jednom dahu

– Posle bombardovanja RTS-a tadašnji generalni direktor Dnevnika Dragan Antić iz straha da ne stradamo pokušavao je da nam zabrani da fotografišemo sa zgrade Dnevnika, kada je shvati da smo nedokazni otišao je po hranu i okrepljenje i proveo noć sa nama, savest mu nije dala mira mislio je ako ginu radnici nek gine i direktor. Mi ipak nismo naslepo nepromišljeno ostali na toj zgradi, računali smo da će pre nas NATO eventualno gađati  Borbu il Politiku i da ako se to desi mi bi momentalno sišli – Kaže Darko

“Posle bombardovanja RTS-a tadašnji generalni direktor Dnevnika Dragan Antić iz straha da ne stradamo pokušavao je da nam zabrani da fotografišemo sa zgrade Dnevnika”

Rat nauči ljude da cene život

– Ono što bih izdvojio kao pozitivnu stvar je da su se građani ujedinili, komšinice koje su bile posvađane poćele su da se druže, vladala je nama ne baš tipična solidarnost i sloga. Imam utisak s ove distance da smo uspeli da sačuvamo takvo jedinstvo da bi smo sigurno izrasli u jednu od najjačih država u Evropi. Kako to neko lepo reče “Rat nauči ljude da cene život ” – Zaključuje Dozet

Kaže da se dešavalo da ne spava i po nekoliko dana, te da ga je novinar Đorđe Vukmirović na svoje insistiranje  jednom vozio od kancelarije do stana nekih 400 metara jer je procenio da više nema snage.

– Mostove su noću rušili, tako da su ta jutra bila naročito tužna kad vidide da nema mostova, neverovatno je koliko su Novosađani bili vezani za svoje mostove. Plakali su i palili im sveće kao što se to radi kada izgubite nekog najbližeg – Rekao je Dozet

Hteo da sam da svet vidi njihova nedela

– Nemoć da bilo šta promenite proizvodila je u meni neki bes, s druge strane, obzirom da je neprijatelj bio “nevidljiv”, fotoaparat je bio jedino oružje koje sam mogao upotrebiti i njime dokumentovati njihova nedela i slati ih u svet.

Kaže da je ovo ujedno bio i veliki profesionalni izazov da zadovolji najstrožije standarde u potpuno nemogućim uslovima i pod velikim pritiskom, stalno biti u trci sa vremenom, boriti se sa strujom i internetom. Boriti se sa raznim likovima koji su poput Đure i braže iz “Balkanskog špijuna”.

“Nemoć da bilo šta promenite proizvodila je u meni neki bes, s druge strane, obzirom da je neprijatelj bio “nevidljiv”, fotoaparat je bio jedino oružje”

– Satisfakcija mi je bila to što sam u svim novinama posredstvom TANJUG-a, Asošijeted presa, Rojtersa i drugih agencija viđao svoje fotografije, naravno ne baš svim, ređe ih je bilo u onim iz kojih su dolazili bombarderi. Mnoge knjige su ilustrovane poput knjaga generala Smiljanića i Patrika Seona, Miroslava Stefanovića, Ranka Miškoviča to su sve bile moje male pobede nad agresorom, a dane su nam ulepšavale vesti o rođenjima dece našim kolegama i prijateljima, to nam je davalo energiju i kazivalo nam da život ide dalje – Priča Darko

Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom

– Na žalost eto bili smo svedoci vremena da pored snimaka iz čitavog sveta i na svojoj koži osetimo kao se na najbrutalniji, najnečovečanskiji način, kasetnim bombama uvodi tobožnja demokratija. Veliki Njegoš reče “Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom“