Gizela Farkaš Todorović: Dama koja je rušila rekorde u atletici i predstavljala nas na OI u Tokiju 1964.

U jugoslovenskoj “ekspediji” na Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine otišlo je 79 sportista, od kojih su samo tri bile žene. Među njima je bila Novosađanka Gizela Farkaš, atletičarka. Ona i dalje živi u Novom Sadu, ima 79 godina, a punim plućima, iako kaže da jede cigarete, pratila je ovogodišnje Olimpijske igre koje su takođe bile u Tokiju

Za naš portal je bivša atletičarka uporedila OI pre 57 godina i ovogodišnje, šta je to što pamti najviše, kako se spremala i šta najviše zamera navijačima.

“U zadnje vrijeme u jugoslovenskim atletskim krugovima sve više se govori o jednoj djevojci…” tako počinje novinski članak početkom šezdesetih godina prošlog veka. Pisali su o Gizeli. Prvi rekord postavila je u rodnom gradu na troboju republika, a na 800 metara u Sarajevu istrčala je rekordno vreme na pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije. Nakon svih uspeha, i nakon velike povrede u januaru olimpijske godine, ona ipak odlazi u Tokio.

Na otvaranju se pojavila u olimpijskoj uniformi- nosila je šešir i mantil, plavi kostim i crvene cipele, a kaže da su ih kolege iz reprezentacije čuvale kao malo vode na dlanu.

-Olimpijske igre su neopisive za učesnike. San snova svakog sportiste je otići na Olimpijske igre. Jako smo bili poznati i popularni kao sportisti iz Jugoslavije. Bila sam u Minhenu ’72. kao gledalac i htela sam drugi dan kući da ja to gledam na televiziji- rekla je za naš portal Gizela.

U Japanu je provela 20 dana, a kao najlepše od svega izdvaja duh olimpijskog sela.

-To je kao Vavilonska kula, gde se govori svim jezicima sveta. Vi komunicirate sa potpuno nepoznatim drugarima i drugaricama kao da se znate sto godina. Sportisti cene tuđi uspeh i razumeju neuspeh. Za razliku od stručnjaka iz fotelje. Bilo mi je žao Đokovića. Organizam mu se pobunio. Onaj ko nije bio vrhunski sportista da prestane da deli savete i svoja mišljenja o tome šta je trebao i kako je trebao- naglasila je bivša rekorderka.

Sagovornica ističe da je u Tokiju kupila prvi šuškavac, da je Japan druga dimenzija i da ne pripada ovoj planeti.

Gizelinu kvalifikacionu trku je pratilo više od 50.000 ljudi, a među njima je bio i japanski car. Zagrevala se ispod tribina i izašla na stadion. A onda…

-Dođe ti da padneš u nesvest pred svim onim svetom. Šokiran si, a treba da trčiš. Otišla sam kao potpuni autsajder, čak ni ja nisam verovala da postoje šanse da odem, jer sam u januaru te godine slomila nogu- rekla je Gizela.

Ne može da uporedi upravo održane OI i one koje su bile pre skoro šest decenija. Prema njenim rečima, sloboda kretanja olimpijaca tada bila je velika- mogli su iz sela da izađu kada požele, da na svoju akreditaciju uvedu koga žele, a neretko su se dešavale i ljubavi, za koje veruje da su bile mnogo suptilnije nego danas. Tako su se plivačica Anita Lonsbro i biciklista Hju Porter upoznali u avionu, na letu za Olimpijske igre u Tokiju, venčali se godinu dana kasnije i ove igre ispratili zajedno.

-Već naredne Olimpijske igre u Meksiku su pooštrene, jer su bile velike demonstracije širom države uoči njih, da bi se ’72. godine u Minhenu desio pokolj izraelskih sportista. Od onda je Olimpijsko selo hermetički zatvoreno. Ono druženje sa moje olimpijade ne može da se ponovi, razne priredbe koje smo posećivali u slobodno vreme, a pamtim predavanje o ceremoniji pripremanja i ispijanja čaja, kao i posetu japanskom pozorištu- prisetila se Gizela.

Međutim, nije od početka imala podršku da postane atletičarka. Prvih šest meseci, kao tinejdžerka, krišom je odlazila na treninge, dok se jednog dana nije vratila sa zlatom oko vrata i rekla da je sama to postigla. Tada je dobila dugo očekivanu podršku. Ni uslovi za treninge nisu bili najbolji, za današnje vreme nezamislivi.

-Jedan tuš, jedan bojler na stadionu Vojvodine. Polomljen prozor. Zimi stanemo na led, pa se brzo tuširamo, jer kod kuće skoro niko nije imao kupatilo u to vreme. Treneri naprave rang listu ko može prvi da uđe, pa dokle se stigne sa tuširanjem. Ako se potroši voda, onda znojava sa kompletnom opremom peške od stadiona do kuće, to pričam o zimskom vremenu a ni leti nije bilo bolje, onda dve kante u ruke pa 500 metara do bunara po vodu. Podgrevaš je, uveče opereš na ruke opremu, osušiš pored šporeta da sutra možeš da je obučeš- ispričala nam je.

Smatra da tada nije osvojila svoj najbolji uspeh. Prošla je kvalifikacije i ušla u polufinale.

-Finale bi bilo preterano veliki zalogaj za mene u tom trenutku. Da sam trčala isti rezultat kao što mi je bio rekord Jugoslavije iz avgusta iste godine, ja bih bila i finalista. Ja sam to razumela da nije moglo bolje- objasnila je bivša atletičarka.

Novinari su olimpijce dočekali na aerodromu, a grad i država nisu priređivali slavlja. Nosioce medalje je primio Tito, a u čast Gizele i Olge Gere, takođe učesnice OI u Tokiju te godine, klub je napravio večeru na tvrđavi.

-Sećam se, nas dve još uvek pod utiskom Japana, svetlećih reklama, blještavog grada, a čika Milan Vranić, tada predsednik kluba, izvede nas na terasu i kaže “Pogledajte Novi Sad kako blješti”. A nas dve se rasplakale- govori kroz osmeh Farkaš Todorović.

Svoju profesionalnu karijeru kao sportistkinja završila je u 25. godini, nakon što je u samo jednoj godini imala tri teške povrede.

-Nakon saobraćajne nesreće u kojoj sam dobila pet preloma karlične kosti, prelom ruke, potres mozga i dva meseca bila u bolničkom krevetu, shvatila sam da moj organizam više ne diše isto, ne prima naređenja isto, i odlučila sam da se povučem iz atletike- ispričala nam je.

Olimpijske igre pamti kao da su bile juče, kao nezaboravno iskustvo. Od trenutka gde je polomila potpeticu, ko joj je pomogao u potrazi za obućarom, do skoka svoje koleginice i vetra koji je duvao tada. Dvadeset drugi rođendan proslavila je na Olimpijskim igrama, gde je za rođendan od Japanki dobila buket cveća, flašu viskija, tortu i kimono.

-Pitala si me kako sam upamtila detalje. Olimpijske igre se ne zaboravljaju- rekla je Gizela.

Ivona Karan