“U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod “Marasa” ili dve violine kod “Stolca” i što sve bespomoćnije prirastam za ove ulice, za svu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na Bulevaru i za šareni lom izloga koji krupnim četvrtastim očima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše”. Mika Antić
nsuzivo.rs
