U ponedeljak ujutru se pojavila informacija da je pas rase Američki staford do smrti izujedao Z. B. (56) koji je u vlasništvu njegovog sina G. B., a koji je ubrzo uhapšen zbog sumnje da je počinio teško delo protiv opšte sigurnosti. Međutim, obdukcijom se utvrdilo da je smrt nastala prirodnim putem. Više o tome zbog čega psi napadaju, razgovarali smo sa poznatim profesionalnim dreserom pasa iz Rakovca, Darkom Jovanovićem.
-Nema opasnih rasa pasa, već samo neodgovornih i nedovoljno edukovanih vlasnika. Kada se kaže “opasna rasa” uglavnom se misli na pse poput pit bul terijera, rotvajlera, dobermana, dogo argentina, presa kanario i druge rase čiji su uvoz mnoge države zabranile ili donele određene zakone u vidu posebnih testova koje vlasnici moraju da polože kako bi uopšte mogli da dobiju odobrenje da ih imaju kao kućne ljubimce. Naime, radi se o rasama koje su genetski predispozicioniranim rasama predviđene za borbe, lov, pa čak i neki vid zaštite imovine od ljudi – fila brasileiro. Međutim, ispunjenje potencijala samog psa zavisi od namere i postupanja vlasnika, što uključuje i način socijalizacije psa. Primera radi, neodgovorno postupanje vlasnika nama naizgled bezazlenih, u smislu veličine rasa tipa pudla, maltezer, ši-cu i drugih malih rasa takođe može da izazove ozbiljne poremećaje u ponašanju koji se mogu odraziti u agresivnosti psa. A da li nužno rase smatrane “opasnim” odgovorno odgajane i pravilno socijalizovane moraju da iskažu svoj potencijal? Apsolutno ne! Sve je do pristupa- rekao je Jovanović i dodao:
-Mnogo je razloga koji bi mogli da se dovedu u vezu sa iskazivanjem agresivnosti kod pasa. Najčešći su strah, zanemarivanje i pogrešna ili nedovoljna socijalizacija.
Kada ljudi odluče da žele da postanu vlasnici psa, često se dešava da se nedovoljno informišu o samoj rasi i nepripremljeni pristupe odgoju, te misleći da svom psu određenim odlukama čine dobro zapravo nesvesno prave suprotan efekat, naveo je za naš portal ovaj dreser.
-Jedan takav primer je pas kom se previše dopušta i koji je, koliko god to degradirajuće zvučalo, ali bez takve namere tretiran kao čovek. Takav pas – recimo u stanu, ukoliko nema svoje mesto – može ceo boravišni prostor smatrati svojom teritorijom koju, uz nedovoljnu socijalizaciju, i iz straha za sebe i ljude kojima je privržen, instinktivno brani i kada treba i kada ne treba. Tako imamo vlasnike koji nikoga ne smeju da pozovu u goste jer je njihov pas nepredvidiv ili ga zatvaraju i izoluju kada gosti dođu. Sada zamislite, šta pas treba da misli o nepoznatim ljudima zbog kojih je uvek izolovan i ostavljen sa strane? Njegova ljubomora, pogrešnim pristupom vlasnika, prvom prilikom može da preraste u upozorenje ili napad na “nepoznate uljeze” zbog kojih je uskraćivan za ljubav i pažnju.
Kako navodi, geneza rase pit bul ima poreklo u ideji krvavog sporta “ujedanje bikova”, popularizovanog u Velikoj Britaniji u ranom XIX veku. Iz nekog razloga ljudima je bilo zanimljivo da pit bulove puštaju na bika i satima posmatraju ujede dok bik ne kolabira od umora ili gubitka krvi. Britanski Parlament je 1835. godine doneo “Akt o zabrani Surovog postupanja prema životinjama”, pa su ljubitelji krvavih borbi prebacili fokus na “ratting” – koji će pit bul u jami da ubije više pacova u kraćem vremenskom intervalu. A onda i na samu borbu između pit bulova. Hvatanje pasova i borba pasa su zahtevali više agilnosti, te se buldozi ukrštaju sa terijerima i tako nastaje pit bul terijer.
-Pit bulovi su često smatrani najagresivnijim zbog svog karaktera, istrajnosti, tvrdoglavosti, bezgranične hrabrosti, sa druge zbog sveopšteg neodgovornog vlasništva, često, nažalost, zbog psihološke nadgradnje imidža. Tu je i strah od poznatog “zaključavanja” vilice… Inače to je mit, jer ne postoji ni jedan biološki dokaz iz ugla veterinarske nauke o tome. Zapravo, za zaključavanje vilice je neophodan još jedan zglob u lobanji – kao kod krokodila, koji služi ravnomernom raspoređivanju snage ujeda i zadržavanju ugriza bez dodatnog napora, kako bi se žrtva izmorila. Pit bul ima jak ugriz, ali kod njega štetu izaziva kidanje plena, trešenjem istog. I karakter – tvrdoglavost i istrajnost rase.
Naš sagovornik smatra da je edukacija ljudi prevencija potencijalno opasnom ponašanju naših kućnih ljubimaca.
-Sve je više primera neljudskog postupanja i stradanja nedužnih životinja jer su biološki na nižem stupnju razvoja u odnosu na čoveka , ali se mi hvalimo “svešću” kojom pravimo iskorak u odnosu na životinje. Zapravo, vrlo je diskutabilno razgovarati o stupnju razvoja druge vrste i ceniti ga ispod ili iznad ljudskog parametra jer smo u mogućnosti da svet posmatramo isključivo iz naše perspektive. Psi su takvi kakvi evoluciono treba da budu. Jedini način da u budućnosti smanjimo broj agresivnih, istraumiranih i strašljivih pasa i nesrećnih slučajeva izazvanim nerazumevanjem njihovih potreba je da se edukujemo o samim psima i naučimo kako da sa njima postupamo, time bolje razumevajući i njihov svet- reči su našeg sagovornika.
Osim toga, dresura nije važna samo za pse, ona je od velikog značaja i za same vlasnike. Kroz dresuru pas se uči, a vlasnik edukuje kako da uspostavi kontakt sa svojim ljubimcem i kako da sa njime postupa u što boljem obostranom interesu.
-Cilj dresure jeste poslušnost, ali ne bezuslovno. Jer poslušnost nastaje poverenjem, a poverenje se gradi pravilnim postupanjem prema životinji. Zajedničkom saradnjom na treninzima učimo kako da se ophodimo prema psu i kako da ga uz što manje stresa uvedemo u okruženje i život koji ga čeka kako bi nam saživot sa njim postao i ostao jedno od najlepših prijateljskih iskustava u životu.
M.L.
