Foto: American Medical Assosiation

U protekle dve nedelje samo na teritoriji Novog Sada zabeleženo je čak tri slučaja kada su se u stanovima, iza zatvorenih vrata odvijale prave drame. Neki su vikali da neko hoće da ih ubije, drugi su palili stvari, dok su treći bacali nameštaj sa balkona.

Šta dovodi do ovakvih situacija, kako sprečiti da do ovoga dođe i kako prepoznati da li neko vama blizak ima neki poremećaj ličnosti ili psihičko oboljenje, otkriva nam Filip Tasić, msc psiholog i psihoterapeut.

Na pitanje da li porodica i prijatelji mogu da primete promene kod svojih bližnjih i kako da reaguju u tom slučaju, naš sagovornik odgovara:

– Stručnjaci i profesionalci lako mogu da primete te znakove, ali laici i obični ljudi, nije na njima da prate te stvari, ali u nekom trenutku nije to baš teško ni primetiti, nego je problem što dosta ljudi ne voli da se suoči sa tim; vole da izbegavaju te stvari. Na primer, ako sam ja roditelj pa vidim da mi dete ima neke izlive emocija i burne reakcije, ja ću reći „ma dete je u pubertetu“, možda je to neka pubertetska faza, a možda i nije, možda je to uvod u neku psihozu ili poremećaj ličnosti – kaže Tasić.

On dodaje da, ukoliko neka osoba ima ponašanje koje izmiče okvirima socijalnih standarda i ako je jako destruktivna ili ispoljava agresiju ili, ne daj bože, nasilje, savetuje bliskim osobama da potraže pomoć i da posavetuju tu osobu da se javi stručnom licu. Tasić kaže da je uvek bolje sprečiti nego lečiti.

– Svi mi odemo kod lekara tek kada nas nešto boli, malo nas ide na neki preventivni pregled – kaže naš sagovornik.

Da li postoje predrasude oko odlaska na psihoterapiju ?

Kada su u pitanju stigme i predrasude oko toga da li je sramota ići kod psihologa, Tasić kaže da to nije slučaj samo u Srbiji već i u drugim državama.

– To nije samo u Srbiji, ali mogu reći da se ta stigma oko psihoterapije dosta opustila. Ja sam 12 godina u ovom poslu i iz nekog sam vremena kada je to možda bilo mnogo manje i poznato i dostupno ljudima, a sad imam utisak da se to dosta popravilo. Mnogi moji klijenti, kada se jave na telefon, kažu „evo me na psihoterapiji“ – rekao je Tasić i dodao da dosta ljudi ima pozitivan stav i da smatraju da je to bolje nego neki drugi loš način za rešavanje problema, ali da i dalje postoji mali otpor prema tome, gde ljudi govore „Šta ću ja kod psihologa, ja nisam lud“.

Naš sagovornik je mišljenja da je ovo više izraženo u manjim sredinama i da je to logično jer se tu više ljudi „bavi tuđim životima“. Pa su tako predrasude veće u malim mestima nego u velikim gradovima, gde je to postalo sasvim normalno.
To je jako dugačka tema koja nije u vezi samo sa društvom i kulturom, već i sa samim pojedincem – zaključuje Tasić i dodaje da 90 odsto ljudi koji odustanu od psihoterapije to urade posle prve seanse. Taj termin se stručno naziva „Drop out“.

Na koji način se započinje proces psihoterapije kada neko dođe sa određenim problemom?

– Mi kada radimo psihoterapiju u našem centru, prvi korak je razgovor i psihološko testiranje, to se zove psihodijagnostika. Kao na primer kada odvezete automobil kod majstora, prvo se dijagnostikuje šta ne valja i kako to da se popravi – kaže Filip Tasić.

Sagovornik Telegrafa dodaje da bi početni korak trebalo da bude otvoren razgovor unutar porodice ili unutar kruga bliskih osoba i prijatelja i da ukoliko to ne ide, jer često nismo u stanju da poslušamo bližnje, onda treba potražiti pomoć.

– Zapravo je najveća odgovornost na toj osobi koja je u problemu. Kod maloletne osobe, roditelji imaju neku moć i mogu nešto da urade i da ih ne neki način uslove da odu kod stručnog lica, ali kod punoletnih to ne može, tu smo jako ograničeni – izjavio je naš sagovornik.

Tasić kaže da u praksi, ukoliko roditelji imaju ćerku koja boluje od šizofrenije i da je svima jasno da ona treba da pije lekove i da se hospitalizuje, ali ona to neće jer ne vidi realnost ili, kako bi rekli stručnjaci, ima psihotične poremećaje i gubi kontakt sa realnošću, nju niko ne može da natera da uzme terapiju ili da ode na bolničko lečenje.

On dodaje primer sa kojim se suočio u svojoj grupi, gde je devojka koja ima šizofreniju bila dobro na lekovima i ušla je u fazu takozvane reamisije šizofrenije i prestala je da čuje glasove i potpuno se pokrenula, zaposlila i osamostalila, ali je samo odjednom posle nekog perioda, kada je na svoju ruku prestala da uzima tablete, ponovo dobila simptome i sve se vratilo na staro.

Da li postoji granica u godinama kada se može javiti neki poremećaj ličnosti i šta ga razlikuje od šizofenije?

– Poremećaji ličnosti, psihoze i šizofrenije se javljaju posle navršene osamnaeste godine i one se gase ako se razviju. Zavisi, neka šizofrenija je takva da može da se drži pod kontrolom i ta osoba može da radi i da ima porodicu, a neka šizofrenija je takva da osoba mora da bude vezana za krevet. Uopšte nema pravila i postoji jako širok spektar psihopatije – kaže naš sagovornik i dodaje da su poremećaji ličnosti nešto drugo i da to nije bolest već, kako i sama reč kaže, poremećaj.

Na primer, bipolarni poremećaj ili granični poremećaj ličnosti ima psihotične momente, velike agresije, ljubomore, besa, razbijanja, samopovređivanja, koji spadaju u klaster psihotinčnih simptoma, ali to je nešto drugo i manje opasno, može da se tretira, ali pitanje je da li može da se izleči, jer to je poremećaj ličnosti i ličnost je tako formirana – kaže Filip Tasić i dodaje da se takvim osobama pomaže i psihoterapijom i lekovima.

Tasić ističe da se kod starih ljudi uz Alchajmerovu ili Parkinsonovu bolest i demenciju mogu pojaviti neke psihoze koje su karakteristične za starost i propadanje mozga i loše povezivanje neurona. Dodaje da to može biti manje psihološki, a više fiziološki i genetski problem.

Za takve ljude je moj glavni savet, što bi rekli na engleskom „Use it or lose it“, znači što je više mozak aktivan, manje propada. Znači sudoku, ukrštene reči, učenje jezika i tako dalje – kaže naš sagovornik on i dodaje da u Japanu, gde je visok procenat starije populacije, postoje razne radionice za starije gde oni koriste svoj mozak i na primer uče jezike, ne zato što će im trebati, već zato da bi imali neki smisao.

Tasić za kraj kaže da kod nas ljudi često, kada odu u penziju, a pri tome izgube i partnera, lako mogu otići u neku psihopatologiju, pa se zato prepučuju ovakve aktivnosti.

telegraf.rs

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments