Foto: 24sedam/Antonio Ahel/ATAImages

Jednom prilikom sam se u Subotici našao u blizini Dragana Đilasa i njegove tadašnje supruge Ive, na nekoj svečanosti u Velikoj većnici naše Gradske kuće. Tada sam čuo komentar koji sam dobro zapamtio, jer mi je baš zasmetao.

Gradonačelnik Beograda govorio je ljudima oko sebe kako je subotička gradska većnica mnogostruko lepša od beogradske i da glavni grad Srbije ništa ovako lepo nema, već samo običnu, ni po čemu posebnu skupštinsku salu. Učinilo mi se da taj komentar nije primeren gradonačelniku prestonice.

Mi Srbi sa porodičnom tradicijom severno od Save i Dunava smo inače osetljivi kad neko potcenjuje Beograd, u koji su generacije naših predaka gledale sa čežnjom, nadom i žarkom željom da to jednom bude i naš glavni grad. On je to, hvala Bogu i postao.

Hvala Bogu uspeo je Beograd da preživi i Dragana Đilasa

Preživeo je i Dragana Đilasa. Oslobodio ga se, poput bivše supruge, koja ga je optužila za nasilje u porodici.

Setio sam se tog njegovog komentara kada sam prošle godine video vest da je u Velikoj sali Skupštine grada Beograda postavljeno ulje na platnu „Despot Stefan pod bedemima Beograda“ čiju je izradu i postavljanje pokrenuo zamenik gradonačelnika Goran Vesić.

Izgleda da je bilo načina da se skupštinska sala prestonice oplemeni i ulepša, samo je za tako nešto potrebna svest i vizija. Ništa slično se nije moglo očekivati u Beogradu Dragana Đilasa, u čije vreme je Narodni muzej u centru prestonice bio zatvoren.

Ali je zato otvorena „Kuća Velikog brata“ koju je podigla Đilasova medijska kompanije „Emotion“ koristeći se javnim prostorom Pionirskog grada, koji je zakupila za 40 puta manju cenu od tržišne i objekat gradila kao „dnevni boravak dece“ sa dozvolom izdatom mesecima nakon završetka objekta.

Pamtiće se Đilasov Beograd i po preskupom i sa hiljadu afera opterećenim mostom na Adi, koji može biti simbol grada samo na kulisama emisija koje vode uposlenici njegove medijske imperije.

Nedavno je lider stranke (Ne)slobode i (Ne)pravde bio ponovo u Subotici, gde je iza njega ostao devastiran odbor Demokratske stranke, sa oronulim i pustim prostorijama, ispred kojih tužno visi izbledela i pocepana zastava nekada dominantne političke partije.

Demokrate izneverio već dva puta

Biće da je to neka viša pravda, jer su Đilasa ovdašnje demokrate podržale i 2012. i 2014. godine, a on ih je izneverio, kao što ima sklonost da čini sa svim svojim saradnicima. Našao je nove uposlenike u Subotici i uselio ih u nove prostorije, u istorijskoj palati na subotičkom Korzou, gde je najskuplji kvadrat u gradu. Tako, jednog sunčanog oktobarskog dana, dođe novopečenim SSP-ovcima šef stranke u posetu, pokušavajući da promoviše novi imidž „narodnog čoveka“ u farmerkama, koji se pravi da nema basnoslovno bogatstvo stečeno tokom vršenja vlasti.

Tu je i Marinika, izbacili štand i to na mesto gde su mislili da je jako prikladno – Plato dr Zorana Đinđića, u blizini novih prostorija. Zaista, lokacije je savršeno simbolična.

Đilas je negde 2012. godine izjavio da će „Beograd da kopira Suboticu“ ali nažalost desilo se obrnuto, pa su njegovi subotički istomišljenici takođe ostavili iza sebe apsurdne i sumnjive projekte, poput „instalacije“ koja je trebala da simboliše Zorana Đinđića.

Najbolji opis onoga što su uradili sa ovim prostorom, koji predstavlja najveću urbanističku uvredu za jednu ličnost na koju bi trebalo da čuva uspomenu, dao je upravo sadašnji predsednik gradskog odbora Đilasove stranke Robert Šebek, u saopštenju koje je izdala Liberalno-demokratska partija, koju je predvodio te 2011. godine: “Đinđićevo delo ne zaslužuje osećaj sramote kao prvu asocijaciju.

Sigurni smo da nikada ne bi smatrao da za uspomenu na bilo kojeg čoveka treba platiti pola miliona evra u vremenu u kojem polovina radno sposobnih stanovnika grada nema posao.

Sigurni smo da nikada ne bi odobrio da se za uspomenu na bilo čije delo izdvoji novac u vrednosti od dvadeset uređenih stanova za parče betona, dve klupe, tri metra visoku metalnu konstrukciju u vremenu u kojem jedan mlad čovek ne može ni da zamisli da zaradi za stan”. Đilas i njegova vrhuška su dakle o “Planu za dan posle” govorili dok je iza njih stajao savršen spomenik na sve njihove “dane pre”.

Tako su svi zajedno veselo stajali ispred simbola izneverenih ideala, prevarenih glasača i opljačkanih građana.

Nepodnošljiva je lakoća sa kojom je Đilas oko sebe generisao destrukciju, kako u privatnom, tako i u političkom životu. Sa njim danas nema ni jednog nekadašnjeg subotičkog demokrate, pa ni u Beogradu nisu uz njega saradnici sa kojima tvrdi da je postizao uspehe. Nema dovoljno novca, medijskih spinova i “rebrendiranja” na ovom svetu da Srbija podrži Dragana Đilasa.

Uprkos tome, u mnogim krugovima vlada i dalje veliki strah od njega, jer se mnogi sećaju njegovih reči koje je izgovarao pred izbore u DS-u 2012. pa ga je neko snimio: “Onaj ko neće da bude zajedno, pa, znate šta, njega ću morati da pregazim kao, ne znam, ne znam, ne mogu da nađem termin za to”. Zato smo dužni da podsećamo na sve rezultate njegove politike potkupljivanja, zastrašivanja i “gaženja”, kako bi ona konačno potpuno nestala sa političke scene Srbije.

Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.

nsuzivo.rs

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments