Danas će se iz bivšeg nacističkog logora Aušvica čuti glasovi preživelih tačno 75 godina nakon što su ga oslobodile sovjetske snage.
U samo pet godina preko milion ljudi je ubijeno u Aušvicu, na jugu Poljske, najvećem i najsmrtonosnijem nacističkom koncentracionom logoru.
Aušvic je 1940. godine prerastao u logor, koji je do 1945. godine imao 3 glavna logora i niz kampova, a svi su bili korišćeni za prisilni rad, mučenja i masovna ubijanja. Procenjuje se da je 1,3 miliona ljudi dovedeno u ovaj logor, a da je 1,1 milion dece, žena i muškaraca ubijeno.
Zatvorenici su bili smešteni u loše drvene barake, a u svakoj je bilo 36 kreveta. U jednom krevetu bilo je po pet, šest osoba, a u jedinici bi bilo po 500 osoba.
Oni koji su bili izabrani za prinudni rad dobili bi tetovaže sa svojim serijskim brojem, koji im je potom ušivan i na košulje. Aušvic je bio jedini koncentracioni logor koji je to radio.
Godine 1942. dve seoske kuće ispred logora pretvorene su u gasne komore. Kako je Aušvic- Birkenau postao fabrika za masovno ubijanje ljudi, ove gasne komore postale su nacistima premale. Između marta i juna 1943. godine izgrađene su još četiri nove komore, od kojih je svaka sadržavala sobe za gasne komore i pećnice za kremiranje.
Iza ubijenih ostali su nasipi naočara, cipela, britvica, koji su im uzimani na ulasku u komore.
U Aušvic- Birkenau, logoru smrti, ubijeno je 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma.
“Sa mnogo svojih prijatelja, preko hiljadu žena i muškaraca, stavljeni smo u voz. Tri dana smo se vozili i nismo znali gde idemo, nismo videli svetlost, nismo imali vodu, uslove za higijenu. Jedan moj prijatelj imao je sa sobom kompas i rekao: “Stalno pokazuje istok”, na šta sam mu ja rekla da je to nemoguće, mora da mu je kompas pokvaren. Ali, da, išli smo u Aušvic i u njega smo stigli u sred noći. Pre nego što smo izašli iz voza, rekla sam mu: “Samo mi treba malo vode, toalet i da se sklupčam u jednom ćošku, izmorena sam”. Kada smo ušli u logor razdvojili su žene i muškarce, pa je on vikao na češkom: “Hana, Hana, nisi bolesna, možeš da radiš!”, a to je bilo poslednje što sam čula od njega. To sam i ponovila dok su ispred mene stajali doktor Megnele, SS oficiri, psi koji su lajali i malo svetla. Bože, kako su ti psi pravili strašnu buku. Počeli su da viču na nas, odvojili su mlađe i starije žene, a mlađe zatim pitali da li su zdrave, da li mogu da rade teške poslove i to je ono što mi je spasilo život. Pristala sam na rad, dok je jedan od nacista vikao na mene”, ispovest je Hane Grune, jedne od preživelih žena Aušvica.
Livija Bajton Džekson takođe je jedna od preživelih, a za 70. godišnjicu obeležavanja oslobađanja Aušvica govorila je o susretu sa dr Mengelom, koji je vršio razne neetičke eksperimente nad ljudima u mnogim logorima, a ne samo u Aušvicu.
“Moja majka, tetka i ja smo, držeći se ruku pod ruku umarširale u logor, kada me je Mengele izdvojio iz grupe sa svojim štapom i pitao da li sam Nemica. Za svoje godine bila sam jako visoka, imala dugu plavu kosu u loknama, plave oči, a tako sam bila tipična arijevka, po njihovim standardima ideala čiste rase. Rekla sam da, naravno, pa me je pitao i za majku. Izdvojio je i nju, ali moju tetku ne. Nju je poslao na drugu stranu. Počela je plače i doziva moju majku da je ne napušta. Moja majka je zatražila da je pusti kod sestre, jer joj je potrebna, ali nije joj dozvolio jer je rekao da je meni potrebnija. Znala sam da nikada više neću videti svoju tetku, jer sam znala da će se nešto strašno desiti. Za manje od sat vremena, nje više nije bilo. Mengele me je pitao koliko imam godina, odgovorila sam trinaest. A on mi je rekao da od sada imam 16 godina i da to zapamtim, a ja sam znala da imati 16 znači da mogu da ostanem sa odraslima i da će verovatno biti još selekcija u kojima ću morati da lažem o svojim godinama”.
Ovo je fotografija preživelih ljudi Aušvica. Bolje reći preživele dece logora smrti. Paula Lebovic (81), Mirijam Zigler (79), Gabor Hirš (85) i Eva Kor (80) poziraju 2016. godine sa originalnom fotografijom na kojoj su bili kao deca, uslikanoj 26. januara 1945. godine, dan pre oslobađanja Aušvica.
Ovo je za sve žrtve i preživele.
Autor: Ivona Karan
Izvori: Business Insider; 70 Stories of Auschwitz
