Varšavski pakt osnovan pre 70 godina, raspušten 1. jula 1991. u Pragu

Vojni savez zemalja istočnog bloka, drugi pol u svetu iz vremena takozvanog hladnog rata osnovan je u Varšavi 14. maja 1955. pre 70 godina. Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći, kako je glasio fromalni naziv obrazovan je kao svojevrsna reakcija, odgovor, na postojanje NATO, koji je uobličen aprila 1949. na osnovu načela proklamovanih tokom Drugog svetskog rata odnosno borbe protiv nacističke Nemačke. Varšavski pakt raspušten je 1. jula 1991. u Pragu. Neposredan povod za osnivanje bio je prijem zapadne, Savezne republike Nemačke, u NATO. Saveznički lideri proklamovali su još 1941. nameru stvaranja sveta koji bi bio obezbeđen od novih pojava opasnih totalitarizma. Tako je posle pobede okupljena grupa zapadnih zemalja nosilaca savezničke borbe tokom Drugog svetskog rata, konačno aprila 1949. uobličena u Severnoatlantski savez, NATO. Sovjetski Savez se međutim svojim specifičnim ustrojstvom nije tu nikako uklapao. Iz ugla Moskve, odnosno zvanične političke doktrine koja je u toj zemlji vladala okupljanje zemlja NATO bilo je samo novi vid međusobne saradnje imperijalista. Otuda se pojavila ideja stvaranja vojnog bloka zemalja u kojima je postojalo uređenje po sovjetskom uzoru. Oni su ih nazivali „narodnim demokratijama“ nasuprot zemljama Zapada gde se naglašavala neophodnost demokratije. Tako je 14. maja 1955. oblikovan Varšavski pakt. Potpisan je u Predsedničkoj palati u Varšavi. Prevashodni cilj bilo je suprotstavljanje vojnoj pretnji sa Zapada, obrambena i sigurnosna suradnja. U tom smislu on je bio odgovor izazvan ponašanjem drugih, u sklopu takozvanog hladnog rata. Kao zajednička tela oblikovani su Komitet ministara odbrane, Kolektivna vojna komanda, a i Savetodavni politički komitet, kao i više sličnih tela. Važnost sporazuma je trajala 20 godina, a potom je produžavan na po 10 godina. Prvobitne članice, uz Sovjetski Savez, bile su Poljska, Čehoslovačka, Istočna Nemačka (zvanično Nemacka demokratska republika), Mađarska, Rumunija, Bugarska i Albanija. Ova poslednja započeće povlačenje iz Varšavskog pakta 1961. da bi njeno članstvo i formalno prestalo septembra 1968. Prilikom nastanka Varšavskog sporazuma proklamovano je načelo svestrane međusobne pomoći, pre svega na polju odbrane. Ideološki motiv je međutim bio primarni, kao uostalom i u slučaju rivalskog bloka. Iako je zvanično istican princip nemešanja u unutrašnja pitanja zemalja članica prvom prilikom se pokazalo da je razumevanje suverenosti rastegljivo. Tako su zemlje Varšavskog pakta kolektivno, izuzev Rumunije, intervenisale u Čehoslovačkoj leta 1968. kada je procenjeno da je stvar socijalizma u toj zemlji ugrožena. Tada se pojavila takozvana Brežnjevljeva doktrina, kojom je nedvosmileno naglašeno da je stvar socijalističke internacionale iznad suverenosti ma koje pojedinačne zemlje. Slično se dogodilo i 1956. u Mađarskoj, s tim što se ta dva slučaja bitno razlikuju. U slučaju Čehoslovačke pokušaj reforme uglavnom je bio usmeren na primer ondašnje Jugoslavije, i nikako nije bio izraz nekakve reakcionarne političke vizije. Slučaj Mađarske 1956. je bio drugačiji, bila je to zaista antikomunistička pobuna, uz brojne žrtve. Pa je i reakcija sovjetskih formacija bila oštra. U Pragu, naprotiv, sve je prošlo mirno, uz minimalne žrtve, pa nije bilo ni razaranja. Proklamovani princip nemešanja nije, formalno, ni tada narušen, pošto su se u oba slučaja našle „zdrave snage“ zabrinute za budućnost socijalizma, koje su pozvale da im se pomogne. Slučaj izdvajanja Albanije je bio poseban, pre svega zbog činjenice da je ta zemlja teritorijalno bila razdvojena od drugih članica Varšavskog sporazuma. Odbacivanje nasleđa staljinizma bilo je povod. Albanija se potom orjentisala ka primeru ondašnje Kine, gde je takođe postojala suštinska rezerva prema kursu koji je odredio Nikita Hruščov. Razdor Kine i Sovejtskog Saveza je potom i proširen, ranih sedamdesetih, veštim diplomatskim inicijativama iz SAD. Bila je to zamisao Henrija Kisindžera. Do direktnog sukoba dva bloka, srećom, nikada nije došlo. Nagomilavanje atomskog naoružanja, na obe strane, dovelo je do svojevrsne ravnoteže straha. Ipak, posredno, sukob je sve vreme trajao, manjim ili većim intenzitetom, nizom manjih ratnih sukoba širom sveta pri cemu si oba bloka bila uključena pomažući svoje favorite. To je bilo slučaj na Bliskom istoku, u Koreji, u Jugoistočnoj Aziji, najvise u Vijetnamu, na jugu Afrike, posebno u Angoli, kao i na rogu afričkog kontinenta u ratu Somalije i Etiopije, delom i u Latinskoj Americi, gde je kriza na Kubi umalo dovela da kataklizme. Privredna i društvena kriza sovjetskog sistema vremenom je međutim bila sve dublja, posebno nakon vojne intervencije Sovjeta u Avganistanu na samom kraju 1979. I tamo su, zvanično, lokalne „zdrave snage“ zatražile pomoć sovjetskih drugova. Taj rat se međutim pretvorio u „sovjetski Vijetnam“ iscrpljivanje kojem se nije video kraj. Konačno, dolazak Mihaila Gorbačova na čelo Sovjetske partije i države promenio je sve. On je decembra 1988. izjavio da je tzv Brežnjevljeva doktrina odbačena. Pad Berlinskog zida novembra 1989. na šta je Gorbačov reagovao blagonaklono, označio je kraj sovjetskog bloka. Istočna Nemačka je pripojena zapadnoj Saveznoj republici Nemačkoj, pocev od oktobra 1990. što je nazvano ujedinjenjem. Paralelno, režimi zemlja Istočne Evrope su promenjeni. Na vlast su po pravilu izbili protivnici dotadašnjeg poretka, osim u Bugarskoj u prvom trenutku. I sama sovjetska država, pokazalo se, nije imala snage da opstane, iako je na referendumu koji je organizovao Gorbačov ogromna većina građanja glasala za opstanak te zemlje. Zvanično, Varšavski pakt je konačno raspušten 1. jula 1991. u Pragu, a do kraja te godine prestao je da postoji i sam Sovjetski Savez. Mihail Gorbačov, uveliko razvlašćen, tvrdio je potom da su mu zapadni sagovornici obećavali da predstoji raspuštanje i Severnoatlanske alijanse, NATO, što se nije dogodilo. Naprotiv, sve zemlje koje su činile Varšavski pakat pristupile su vremenom u NATO. Proleća 1999. to su učinile Poljska, Mađarska, Češka. Pet godina zatim i Bugarska, Rumunija i Slovačka, pa cak i prethodno sovjetske republike Estonija, Letonija i Litvanija, a kasnije i Albanija.