SRPSKA pravoslavna crkva praznuje Badnji dan, dan koji se proslavlja uoči Božića i najavljuje ovaj veliki praznik. Ime je dobio po badnjaku koji taj dan unosimo u naše domove. Ustaljen je običaj da se na ovaj dan porodica okupi za posnom trpezom.
Srpska pravoslavna crkva praznuje Badnji dan, dan koji se proslavlja uoči Božića i najavljuje ovaj veliki praznik. Ime je dobio po badnjaku koji taj dan unosimo u naše domove. Ustaljen je običaj da se na ovaj dan porodica okupi za posnom trpezom.
Ranije se za Badnje veče večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Staro poreklo običaja
Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavaju.
Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.
Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se razlikuju u nekim elementima, a danas su prilagođeni životu u gradu.
Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo najavljivali su mnogo roda i prinosa.
Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljivao se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak su sekli isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.
Pre sečenja drvetu se nazivalo „dobro jutro“, čestitao mu se praznik i molilo se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipalo žitom, a u nekim krajevima mu se darivao kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se nije smelo dodirnuti golim rukama, pa je onaj koji ga seče navlačio rukavice.
Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak trudio se da se drvo ne „muči“, odnosno da se obori iz jednog udarca ili najviše iz tri. Ako drvo ne bi palo ni posle trećeg udarca, moralo se kidati rukama, jer više udaraca nije bilo dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom badnjak se unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.
Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Obično je to prase, ređe jagnje, a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto i ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.
Unošenje badnjaka i slame
U toku dana domaćica u jedno sito stavlja sve vrste žitarica, suve šljive, orahe i jabuke. Sito stoji na vrhu stola gde će se večerati, ili ispod stola, odnosno pored ognjišta. Tim žitom posipaju se badnjak, slama i položajnik.
Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“, odgovara: „Badnjak vam dolazi u kuću“. Domaćica mu otvara vrata i obraća se badnjaku rečima: „Dobro veče badnjače!“. Domaćin desnom nogom prelazi prag, unosi badnjak i pozdravlja ukućane rečima: „Srećno vam Badnje veče“, a oni odgovaraju: „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica posipa žitom.
Noseći badnjak, domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, dok domaćica i deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin baca po jedan orah u svaki ugao kuće, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici ostavljaju se u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orahe iz uglova niko ne uzima.
Po unošenju badnjaka unosi se i slama, koja se raznosi po celoj kući, naročito na mestu gde će se večerati. Preko slame se postavlja stolnjak, jer se prema starom običaju jelo na podu. Stolice su se iznosile iz kuće, a sedelo se na slami.
Posle Božića slama se nosila u obor, štalu ili ambar, a njome su se obavijale voćke da bi bolje rodile.
Paljenje badnjaka
Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Prema njemu se postupalo kao prema živom biću: kitio se zelenim granama, ljubio, prelivao vinom i posipao žitom.
Deca su grančicama raspirivala vatru izazivajući varnice, govoreći: „Koliko iskrica, toliko parica, pilića, košnica…“, nabrajajući sve čije se blagostanje priželjkivalo.
Po završetku, domaćin kadi ceo dom i večeru, pali sveću i pristupa se badnjoj večeri.
Badnjanski kolač
Božićni kolač domaćica je mesila rano ujutru na Badnji dan. Negde se na Badnje veče mesi česnica ili badnjački kolač bez kvasca, sa orasima i premazan medom.
Badnja večera
Unošenje slame, obedovanje na podu i raznošenje oraha po kući deo su kulta mrtvih. Smatralo se da su te večeri preci prisutni u domu, pa je večera bila tiha. Tri dana se nije čistilo po kući niti sklanjala trpeza.
Bdenje
Tokom noći se pazilo kada će badnjak da pregori. Nekada su svi ukućani ostajali budni, a kasnije je bdeo samo jedan muškarac.
Opraštanje
Prema običaju, onaj ko se tokom godine sa nekim zavadio trebalo je da se na Badnji dan pomiri.
Savremeno obeležavanje Badnjeg dana
U današnjim urbanim uslovima Badnji dan se obeležava u prilagođenom obliku. Umesto seče badnjaka u šumi, koristi se kupljeni badnjak – nekoliko hrastovih grančica sa malo slame, često uvezanih crvenom vrpcom.
I danas se ispod stola stavlja malo slame i grančica badnjaka, a porodica se okuplja za posnom, ali bogatom trpezom. Spaljivanje badnjaka se obavlja paljenjem nekoliko hrastovih listova ili kolektivnim nalaganjem badnjaka ispred crkava i manastira.
Novosti.rs
