U svakodnevnom govoru često čujemo pitanje: – Da li se u pravoslavnoj crkvi kleči? Odgovor je: da, ali ne uvek – i ne bilo kako. U našoj tradiciji, klečanje ima duboko značenje, ali je istovremeno i strogo regulisano crkvenim kanonima.
U pravoslavlju, klečanje je izraz naročite usrdnosti, pokajanja i molitve. U crkvenom jeziku, ti pokreti nazivaju se metanije i postoje u više oblika:
- Velika metanija podrazumeva padanje na zemlju rukama, kolenima i čelom, i simbolizuje pad čoveka zbog greha, ali i njegovo ponovno podizanje milošću božjom.
- Mala metanija je dubok naklon sa savijanjem kolena i dodirivanjem zemlje rukom.
- Treća vrsta je blagi naklon glavom, kojim iskazujemo poštovanje prema blagoslovu, osobi ili svetinji.
Kada se u crkvi ne kleči?
Iako je klečanje važan čin duhovnog izraza, postoje periodi kada se striktno zabranjuje. Prema svetim kanonima, tokom cele Pedesetnice – od Vaskrsa do Duhova, kao i svake nedelje u godini, ne vrše se ni metanije ni klečanja.
Sveti Irinej jasno kaže: – Ne priklanjati kolena nedeljom, jer je taj dan simbol vaskrsenja, kroz koje smo izbavljeni iz greha i smrti.
Drugim rečima, nedelja je dan radosti i pobede života nad smrću, a ne dan pokajanja i pada. Zato se tada ne kleči.
Kada jeste vreme za klečanje?
Postoje momenti kada se klečanje ne samo dopušta, već se i očekuje. To su uglavnom momenti velike duhovne dubine i molitvenog intenziteta:
- Na večernjoj službi na Duhove
- Tokom molebana, osvećenja hrama i drugih naročitih službi
- U Vaskršnjem postu, ali samo u određenim delovima bogosluženja (npr. Liturgija pređeosvećenih darova)
Kod porodične ili lične molitve, položaj tela (stajanje, klečanje, pokloni) zavisi od raspoloženja i cilja molitve. Klečanje kod kuće preporučuje se naročito u trenucima kada vernik moli za veliku pomoć, bilo u bolesti, teskobi, nevolji, ili u trenucima duboke zahvalnosti.
Kako se pravilno kleči u crkvi i pri molitvi?
Otac Dušan objašnjava na sajtu „Svetosavlje“: – Klečanje u crkvi, ali i kod kuće, vrši se tako da se oslanjate na kolena i nožne prste, dok telo ostaje uspravno. Ne sedimo na petama, niti se oslanjamo rukama o pod, jer tako ne možemo da se prekrstimo ili držimo molitvenik.
Ako tokom molitve klečeći počnete više da razmišljate o svojim kolenima nego o rečima molitve — znak je da je vreme da ustanete.
U pravoslavnoj veri, svaki pokret tela ima značenje. Klečanje nije puko imitiranje, već izraz dubokog duhovnog stanja. I dok nije dozvoljeno u vreme radosti i praznika, kada se slavi Vaskrsenje, ono postaje snažan simbol molitve i skrušenosti u trenucima potrebe i pokajanja.
kurir.rs
