Dok prolazimo ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i još nekih gradova u Srbiji, sve češće nailazimo na slike koje ne priliče ni najtežim tranzicionim godinama, a kamoli državi koja teži modernim civilizacijskim vrednostima.
Kontejneri sa smećem kao barikade na sred kolovoza postali su svakodnevnica. Metalni simboli nečega što bi trebalo da bude bunt, ali sve više liči na zloupotrebu, bahatost i politički teror manjine nad većinom.
Poslednjih nedelja svedoci smo scenarija u kome se grupa političkih aktivista, bez ikakvog izbornog legitimiteta, trudi da parališe život u Srbiji. Iako su protesti kao demokratski način za izražavanje nezadovoljstva deo svakog zdravog društva, ono čemu prisustvujemo je nešto sasvim drugo.
Blokaderske grupe, uglavnom dobro organizovane spolja i koordinisane preko društvenih mreža, odlučile su da su ulice njihove, a da smo svi mi ostali građani – taoci.
Fizičko i verbalno nasilje nad građanima koji žele da prođu svojom ulicom, brutalni napadi na prostorije Srpske napredne stranke, maltretiranje prolaznika, čak i žena i starijih lica, sve to postaje nova „norma ponašanja“ koju nam serviraju kao legitimni vid političke borbe.
Umesto programa i planova blokaderi narodu nude nasilje kao model ponašanja.
Građani koji nemaju nikakve veze sa politikom, već samo žele da na vreme stignu na posao, u bolnicu ili da pokupe dete iz vrtića, svakodnevno postaju žrtve „kontejner demokratije“.
Kada srpska policija reaguje minimalnom upotrebom sredstava prinude na očigledno kršenje zakona istog trenutka kreće kuknjava po društvenim mrežama i medijima Junajted grupe i plasira se narativ u kome nasilnik odjednom postaje žrtva, a laž postaje istina.
I šta kaže Evropska unija na sve to? Gotovo ništa. Glasno ćuti ili šalje bleda, birokratska saopštenja bez jasne osude kršenja svih civilizacijskih normi. Čini se da je za neke dozvoljeno sve, samo ako im je meta aktuelna suverena vlast u Srbiji.
A šta je sa evropskih vrednostima? Sa Ustavom? Sa pravom na slobodno kretanje? Sa pravom većine da živi normalno? O tome ka što vidimo, ni reči.
Istina je da narod sve ovo trpi već predugo. Ljudi su sve nervozniji i sve ogorčeniji. Pogledajte komentare na društvenim mrežama, poslušajte razgovore u autobusima, na pijaci, u redovima pred poštom, i uverićete se, oseća se ključanje.
Sve više građana, koji nikada nisu bili politički aktivni, danas otvoreno govore da će na kraju sami biti prinuđeni da reaguju i uzmu pravdu u svoje ruke. A to je najopasniji scenario, da dođe do ustanka običnog čoveka. A taj čovek nije agresivan po prirodi, nije sklon konfliktu, ali kada više nema izbora, onda se dešava ono što niko ne želi.
Ovaj tekst nije ni pretnja ni upozorenje, već apel običnog čoveka. Srbija nije ničija igračka. Narod Srbije je strpljiv, ali nije naivan. I što je najvažnije nije nemoćan. Vreme je da se stane sa nasiljem, sa političkim ucenama i sa blokadama života.
Vreme je da se poštuju zakoni, institucije i volja većine. A tu volju mogli smo da vidimo i na primeru Zaječara i Kosjerića. Jer ako se to ne dogodi, odgovor će doći. Samo što u tom slučaju taj odgovor neće više voditi političke partije, nego običan čovek koji želi samo da živi mirno i slobodno u svojoj zemlji.
„Onaj u prašini“
nsuzivo.rs
