Tokom šestomesečnih studentskih blokada koje su potresale univerzitetske centre Srbije, brojni profesori su javno stali uz studente blokadere podržavajući njihovu odluku da obustave nastavu i na taj način iskažu svoj protest.
Sa govornica i medija poručivali su da je “godina nevažna”, da je “borba za principe iznad svakodnevnog komoditeta”, i da je “solidarnost sa studentima izraz akademske časti”. Međutim, kako vreme prolazi i kada bi trebalo pokazati doslednost u toj solidarnosti, mnogi od tih istih profesora posežu za kreativnim tumačenjem zakona – ne zbog zaštite studenata, već zbog zaštite sopstvenih primanja.
Slučaj Ekonomskog fakulteta u Subotici nije usamljen, ali je više nego ilustrativan. Dekan fakukteta dr Čučković odlučuje da “zaobiđe” zakon tako što uvodi tzv. online konsultacije — pokušaj da se formalno opravda rad nastavnog osoblja kako bi se ostvarilo pravo na budžetska sredstva za njihove plate. Studenti, za koje je donedavno pekao pljeskavice i organizovao kotliće pod parolom “borbe za bolje obrazovanje”, sada ostavlja bez ikakvog plana, bez nastave, i – najvažnije – bez podrške!
Ispostavlja se da je profesorima koji su bili za blokade jedan mesec bez plate neprihvatljiv, dok je za studente u blokadi – kako su tvrdili – godina bez studiranja bila prihvatljiva žrtva.
Ova situacija pokazuje tragično rasulo dela akademske etike i selektivnu primenu moralnih standarda. Profesori koji su aktivno podsticali blokade sada pokazuju da ih ne zanima ishod studentske borbe, već sopstveni interes.
Kad su finansije postale ugrožene, principi su pali u vodu. Umesto da ostanu dosledni i zajedno sa studentima u blokadi ponesu posledice svojih političkih i profesionalnih izbora, odlučili su da se povuku – ne u tišini, već kroz sistemsku manipulaciju i administrativni inženjering.
Najtužnije u celoj priči jeste to što je tiha većina studenata – onih koji žele da uče, koji nisu učestvovali ni u kakvim blokadama, koji nisu ni organizovali ni pravili političke kalkulacije – ostala bez prava na nastavu, bez obrazovanja šest meseci. Njih niko nije pitao da li je “jedna godina bez studiranja” prihvatljiva.
Ovo nije pitanje samo jednog fakulteta.
Kada deo akademske zajednice izgubi osećaj odgovornosti prema sopstvenim izjavama, kada se politički interesi dela profesorskog kadra brane kroz visokoškolske ustanove, a studentski interes podržava selektivno – kada im odgovara oni su najpametniji deo drustva, a kada im ne odgovara pozivaju ih na razum i razumevanje – onda više ne govorimo o obrazovanju, već o parodiji ideala profesora koji su do juče bili za blokade.
vojvodinauživo.rs
