U Srbiji je trenutno registrovano više od 200.000 ljudi koji se bore sa problemom alkoholizma, iako stručnjaci procenjuju da je stvarni broj daleko veći.
Prema statistici, prosečan građanin Srbije godišnje unese čak 11 litara čistog alkohola, što nas svrstava u sam evropski vrh po potrošnji.
Posebno zabrinjava podatak da je više od 50% osnovaca i srednjoškolaca već probalo alkohol, dok 20% mladih pije dok ne dostigne stanje potpune opijenosti. I pored ozbiljnosti ovog problema, pomoć potraži tek oko 2% osoba koje pate od alkoholne zavisnosti.
O ovoj temi govorile su za Kurir televiziju dr Tamara Milovanović, specijalista interne medicine i gastroenterolog, zatim psiholog i psihoterapeut Marija Jovanović, kao i Perica Zailac, koji je u procesu lečenja od alkoholizma.
Psihoterapeutkinja Marija Jovanović ukazuje da mnogi pacijenti imaju pogrešnu predstavu o tome šta znači biti alkoholičar.
– Često čujemo: „Ne padam po ulici, ne pijem svaki dan, pa valjda nemam problem.“ Međutim, stanje opijenosti se odnosi na svaku promenu svesti i blagu i ozbiljnu u kojoj čovek drugačije doživljava realnost. U praksi vidimo da mnogi koji piju godinama zapravo pokušavaju da ublaže simptome depresije ili anksioznosti, objašnjava ona.
Dodaje i da mladi najčešće posežu za alkoholom u društvenim situacijama, ne uviđajući njegove posledice naročito kad sednu za volan misleći da im „nije ništa“.
Dr Milovanović naglašava da alkohol štetno deluje na sve organe u telu:
– Jetra najčešće strada, ali se pacijenti javljaju tek kada se pojave ozbiljni simptomi žutilo, povraćanje krvi, otoci. Tada je bolest već uznapredovala. Osim jetre, često su oštećeni i srce, pluća, creva, bubrezi, a da to pacijent ne zna jer simptomi dugo izostaju ističe Milovanović.
Kako kaže, količina alkohola koja je štetna nije ista za svakoga. Neko može konzumirati alkohol godinama bez drastičnih promena u ponašanju, a da ipak razvije ozbiljna oštećenja organa.
Svoje lično iskustvo podelio je i Perica Zailac, koji je u procesu oporavka:
– Znao sam da imam problem, ali sam dugo pokušavao sam da ga rešim. Na početku je to bila mladalačka nepromišljenost, a kasnije navika koja je prerasla u zavisnost. Najteži deo je bio priznati sebi da mi treba pomoć. Na kraju sam se obratio stručnjacima, uz ogromnu podršku supruge i deteta, kaže Zailac.
Jovanović naglašava koliko je važno uključivanje cele porodice u proces lečenja:
– Zavisnost nije samo lična stvar, svi koji su bliski osobi koja pije, igraju ulogu u njenom oporavku. Porodica je ključna karika u tom procesu.
dnevnik.rs
