Aprila svake godine sećamo se proboja iz pakla logora Jasenovac, najveće „fabrike smrti“ na Jugoistoku Evrope, neretko nazivane „balkanski Aušvic“.
Proboj se dogodio 22. aprila 1945. kada je oko 600 od 1.073 poslednjih preživelih zatočenika započelo beg.
Hrvatski ustaški logor Jasenovac, bio je sabirni, radni, kažnjenički i zarobljenički logor. Tog dana, odnosno prethodne večeri, pošto je postalo nesumnjivo da ih očekuje neizbežna smrt, deo logoraša se odlučuje na proboj.
Bili su to poslednji preživeli zatočenici logora Ciglana, dela logorskog kompleksa Jasenovca. Osim logoraša koji su se nalazili u Ciglani u proboju su učestvovali i zatočenici dela logora Kožara.
Od 600 koliko je krenulo u proboj, preživelo je najviše 117. Od 147 zatvorenika u Kožari, koliko je krenulo u proboj, preživelo je svega 11. Ni predvodnik proboja iz Ciglane Ante Bakotić, zarobljeni partizan, nije uspeo da se dočepa slobode, poginuo je tokom bega.
Tokom proleća 1945. marta i aprila, ustaška uprava radila je na likvidaciji logora.
Na njenom čelu nalazio se zloglasni Vjekoslav Maks Luburić, zapovednik tzv. ustaške obrane. Bilo je naređeno da se pobiju svi zatočenici, a logor minira, kako bi bili uklonjeni tragovi nepojmljivih zločina.
Zatočenici su ubijani, arhivska građa i uopste sva dokumetacija spaljivana, a objekti i sve što bi moglo biti pokazatelj šta se na prostoru koncentracionog logora događalo je uništavano, minirano.
Oni koji su u poslednjem periodu pristizali u logor nisu ni uvođeni, nego su po prispeću ubijani, uglavnom na Savi. Do 22. aprila 1945. godine u Jasenovcu je preostalo svega 1.220 zatočenika.
Prethodnog dana, 21. aprila, uoči proboja, ustaše su likvidirale ostatke ženskog logora, kada su ubijene i poslednje zatočenice, njih oko 80.
Preostali logoraši, zatvoreni u zgradi Ciglane, delu logorskog kompleksa, pošto je bilo jasno da će ubrzo i oni biti pobijeni, odlučuju se zatim na proboj po svaku cenu.
Inicijalnu grupu sačinjavalo se desetak zatočenika saglasnih da se krene u beg.
Dogovoreno je da se na svakom od četiri izlaza smesti po desetak čvrsto opredeljenih za proboj. Potom, obezbedili su nešto alata, čekiće, letve, cigle.
Dogovor je bio da istovremeno provale na sva četiri izlaza, da bi zatim najbrže moguće jurišali ka izlazu uz logora. Usaglašeno je ko napada kapiju i drugo.
Na dogovoreni uzvik Ante Bakotića „Napred drugovi!“ oko 10 sati, tog prepodneva, proboj je započeo.
Trebalo je pošto se probiju čvrsto obezbeđeni izlazi jurišati približno 150 metara do logorske kapije.
Onemoćali, stari, bolesni, njih oko 460, nisu učestvovali, preostalih 600 krenuli su na juriš. Bio je to tmuran, kišovit dan, pa se deo logorske straže sklonio od padavina, otuda je pomalo postojao i efekat iznenađenja.
Edo Šajer presekao je telefonske provodnike, što je delom otežalo komunikaciju ustaške uprave. Pojedini ustaški stražari likvidarni su, a Mile Ristić je čak uspeo da otme jedan mitraljez.
Proboj je preživelo 117 logoraša, od 600 koliko je učestvovalo u proboju iz Ciglane. Ginuli su tokom proboja, kao i u Savi, ili su ih ustaške potere stigle.
Preostalih 470, koji se nisu osećali sposobnim da učestvuju u proboju, pobijeni su svi do jednog. Paralelno, u delu logora Kožare, grupa zatočenika planirala je proboj nezavisno od zatočenika Ciglane. Oni su u proboj krenuli istog 22. aprila, oko 20. časova uveče.
Pošto su napali logorsku stražu isekli su žičanu ogradu, zapalivši takođe radionice i magacine. Ustaške potere trajale su tokom čitave noći. Preživelo ih je svega 11, od 176, odnosno 147 koliko je krenulo u proboj. Već sutradan, 23. aprila, logorska uprava i posade, kompletno ustaško osoblje, napustili su kompleks logora Jasenovac.
Jedini koncentracijski logor u Drugom svetskom ratu u kojem su ljudi sistematski, planski uništavani, bez konkretnog učešća aparata nacističke Nemačke, Jasenovac je bio jedinstven i po stepenu bestijalnosti.
Metodama iživljavanja i ubijanja hrvatske ustaše su uveliko prevazišle njihove nacističke uzore. Čak i pojedinci iz sastava nemačkog okupacionog aparata užasavali su se bestijalnosti hrvatskih ustaša, kao Glez fon Horstenau.
Jasenovac, jedinstvena fabrika smrti, radio je od avgusta 1941. do aprila 1945. punih 1.337 dana.
Sastavni deo bio je i poseban ženski logor Stara Gradiška, logori za decu Sisak, Jastrebarsko, Gornja Rijeka.
Pritom je žena i dece bilo i u samom Jasenovcu. Nasuprot Nemcima koji su izgradili gotovo industriju smrti, hrvatske ustaše ubijale su svojim rukama, počev od korišćenja vatrenog oružja, pa do kama, maljeva, sekira, izgladnjivanjem, žeđu, nepojmljivim iživljavanjima.
Ubrzo pošto je obrazovana ustaška Hrvatska, NDH, proglašeni su rasni zakoni. Već 17. aprila donesena je tzv „Zakonska odredba za obranu naroda i države“ a 30. aprila donesene su odredbe „O rasnoj pripadnosti“ i o „Zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskoga naroda“.
Prve žrtve bili su Jevreji, i oni su u Jasenovcu preovlađivali tokom 1941. da bi negde na prelazu u narednu 1942. većina zatočenika postali Srbi.
Među Hrvatima prve žrtve bili jugoslovenski opredeljeni, ma u kom vidu.
Potom, u logorskom sistemu preovlađuju ustanici, partizani, uz mnoštvo naroda, civila, koji su smatrani njihovim pomagačima ili su se prosto našli na udaru u sklopu ustaških akcija, kao narod sa Kozare. Bili su to ogromnom većinom Srbi.
Među zatočenicima Jasenovca bilo je i predstavnika međuratne Hrvatske seljačke stranke, uključujući i njenog čelnika Vlatka Mačeka, koji je istina i tokom boravka u logoru imao povlašćen status. Maček je inače aprila 1941. podržao Kvaternikovo proglašenje NDH.
Ustaše su pobile deo pravaka HŠ, delom zato što su smatrani sklonim Jugoslaviji, a isto tako zato što su doživljavani kao moguća politička konkurencija.
Prvi zatočenici u Jasenovac, osnovan sredinom avgusta 1941. dovedeni su svega sedmicu po osnivanju, uglavnom iz prethodno postojećih logora, Pag, Jadovno, Gospić, Danica kod Koprivnice.
Do februara 1942. ustrojen je kompleks logora, koji je sačinjavalo pet glavnih i nekoliko manjih logora i niz stratišta.
Bili su to: Logor I Bročice, Logor II Krapje, Logor III Ciglana, Logor IV Kožara, Logor V Stara Gradiška, Logor VI Mlaka.
Glavna stratišta, mesta masovnih likvidacija, bili su: Gradina na suprotnoj strani Save, Jablanac, Uštice, Mlaka, krečana u Dubici, kao i Granik na Savi.
Ceo logorski sitem nalazio se pod komandom ustaške nadzorne službe, njenog Ureda III.
Zatočenici Jasenovca su inače i pre proboja 22. aprila 1945. spremali kolektivni beg. Tokom leta 1944. otkrivena je jedna takva organizacija.
Organizatori su bili pripadnici NOP, i trebalo je da proboj usledi paralelno sa napadom partizanskih jedinica na Bosansku Dubicu, ali su ustaše doznale šta se sprema pa je sve propalo, uz tragične posledice.
Broj žrtava Jasenovca daleko je od usaglašenog. Tako je „Komisija za istraživanje žrtava Drugog svjetskog rata i poraća“ Hrvatskog sabora, 1999. godine, objavila da je u Jasenovcu bilo ukupno 2.238 žrtava.
Prema anketi koja je sprovođena u Jugoslaviji 1964. evidentirano je oko 80.000 žrtava Jasenovca.
Prema nalazima „Spomen područja Jasenovac“ popisano je, poimence, 83.145 žrtava.
To međutim ne može biti konačna cifra. Po tom popisu, među žrtvama je bilo 47.627 Srba, 16.173 Roma, 13.116 Jevreja, 4.255 Hrvata, 1.128 Muslimana.
Centar Simon Vizental procenjuje da je je najniža cifra žrtva Jasenovca 85.000. Holokaust memorijalni Muzej iz SAD drži da je žrtva bilo do 99.000.
Poratna „Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača“ zaključila je da je u sistemu logora Jasenovac bilo između 500.000 i 600.000 žrtava.
tanjug
