Prošlo je 40 godina od smrti Tita: Od konobara do državnika

Neki su ga voleli mnogo, neki malo manje, a neki nimalo. Ali, činjenica je da je ceo svet čuo za njega. On je bio Josip Broz Tito, jugoslovenski državnik i jedna od najvažnijih ličnosti 20. veka.

Josip Broz Tito rođen je 7. maja 1892. godine u Kumrovecu, Hrvatska. O njegovom detinjstvu se ne zna mnogo, a njegov rođendan se u Jugoslaviji slavio 25. maja. On je bio sedmo dete u porodici zemljoradnika.

“Djetinjstvo moje je bilo teško… Često ni kruha nije bilo dovoljno, zbog toga se dešavalo da je majka, da bi pravilno rasporedila rezerve kukuruznog brašna koje je imala, morala zaključavati ostavu u kojoj se nalazio kruh, a mi, djeca, dobijali smo samo toliko koliko se moglo pojesti…. Jednom je bio neki svetac, a roditelji otišli nekamo u goste. Bili smo gladni. Na tavanu je visjela suha svinjska glava koja se čuvala za Novu Godinu. Braća i sestre su plakali, a ja skinem tu glavu, stavim je u kotao s vrućom vodom, uspem malo brašna, pa se sve to kuhalo oko dva sata. Najeli smo se da je sve pucalo. Ali jelo je bilo toliko masno da smo se svi razboljeli. Kad se majka vratila, mi svi samo šutimo i stenjemo. Ona se rastužila i nije nas zbog tog istukla…”

Nakon završetka škole, sa 13 godina, Josip se smatra sposobnim za rad i radio je na polju svog ujaka. Nakon dve godine teškog rada, odlazi u Sisak, gde postaje konobarski šegrt.

Međutim, ni to nije bilo dugog veka, pa odlazi u zanatsku bravarsku radnju Nikole Karasa, jednog od najpoznatijih u zemlji. Tamo dolazi u dodir sa novinama “Slobodna riječ” i upoznaje se sa političkim člancima. Tada je po prvi put čuo reči: kapitalisti, proleteri, radnička klasa, socijalizam.

Nakon usavršavanja je radio i u fabrici za konstrukciju mostova i fabrici automobila “Dajmler”. Ali, stiže mu poziv za vojsku.

“Nikad neću zaboraviti svoj prvi dan u austrougaskoj vojsci. Kad sam stupio u vojsku imao sam, kao i svi mladi ljudi, frizuru. Jasno mi je bilo da vojnici moraju biti ošišani, ali način na koji je to bilo učinjeno duboko me vrijeđao. Još na vratima me dočekao kaplar: “O, gospon socijalist, i vi ste tu! Molim lijepo, priđite da vam ja uredim kosu.” Dograbio je mašinu za šišanje i napravio mi križ kroz kosu. Bilo je mnogo stvari kojima su nas mučili…. Sjećam se jednog svog zemljaka koji je ostao u Kumrovcu i radio na zemlji. Nas su tjerali da naučimo napamet čitavo rodoslovlje kuće Habsburg. Taj obični seoski momak nije mogao da nauci dugačka imena nadvojvoda i drugih članova kraljeve kuće. Kaplar ga je kaznio. Nesretni mladić morao je da se popne na veliku nezagrijanu peć u sobi u kojoj smo spavali, da čučne pa da se stalno lupka prstom po glavi i glasno ponavlja: Ja sam glup, ja sam glup.”

Nakon rata, i nekoliko hapšenja, iz Moskve dolazi u domovinu i učlanjuje se u Komunističku Partiju Jugoslavije. Otpočinje rad na brodogradilištu, ali zbog malih plata i uslova, Broz predvodi štrajk. Štrajk je uspeo, ali je Tito dobio otkaz.

Bio je neko vreme proveo u zatvoru, sa kaznom od pet godina, ali se izjašnjavao da “uistinu nije kriv”. Godine 1934. izašao je iz zatvora i umesto da se vrati u Kumrovec, on postaje ilegalac, te se pričalo da se krio u Somboru i Zagrebu.

U to vreme, nad Evropom se nadvija fašizam i nacizam, pod vođstvom Musolinija i Hitlera, a godine 1938. Tito postaje politički sekretar CK KPJ. Tokom tih dana, dobija pseudonim po kojem će kasnije biti prepoznatljiv- Tito.

Godine 1940. održana je u Zagrebu V zemaljska konferencija KPJ.

“Petu zemaljsku konferenciju mi smo pripremali u teškim uslovima terora. Do toga vremena teško bi se takva konferencija mogla održati, a da policija to ne nanjuši. Poslije trideset i sedme godine i konsolidacije Partije stvorili smo takve uslove da smo mogli dovesti, tako reći pod nos policije, sto pet delegata i održati konferenciju koja je trajala nekoliko dana. Kad smo se razišli, nijedan čovjek nije pao, policija ništa nije saznala, samo je osjetila da je rad drugačije krenuo. 

Godine 1941. KPJ je pozvala narod na demonstracije, 27. marta, jer je tadašnja Jugoslavija ušla u Trojni pakt i priklonila se Hitleru. U Beogradu se narod masovno odazvao i sa beogradskih ulica se čulo “Bolje rat nego pakt” i “Bolje grob nego rob”. Protest je zahvatio celu zemlju. Dvanaestog aprila Nemci su ušli u Beogradu. Kralj i vlada su napustili zemlju.

Komunistička partija je ostala na branicima otadžbine sa Titom na čelu. Odluka o dizanju ustanka je donesena 4. jula 1941. godine u Beogradu na sednici Politbiroa Centralnog komiteta, u Ribnikarevoj kući.

Iz upustava narodnooslobodilačkih partizanskih odreda u prvom broju Biltena Glavnog štaba NOPOJ (Narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije), gde piše: “Partizanski odredi moraju rušiti sve objekte koji služe fašističkim osvajačima – željeznice, mostove, fabrike, radionice, skladišta municije i oružja. Oni moraju svim silama onemogućiti okupatorima da oduzimaju žito, stoku i druge namirnice. Rekvirirano žito, stoku i druge namirnice treba silom oduzimati okupatorima i dijeliti narodu, a potrebnu količinu zadržati za ishranu odreda… Oni moraju štititi imovinu naroda od okupatorske pljačke. Partizanski odredi moraju na svakom koraku uništavati fašističke odrede, naročito oficire i gestapovce, crne košulje itd. Isto tako treba nemilosrdno uništavati njihove domaće agente, razne narodne izdajice i provokatore…”

Tokom godina rata, sve više se na svim teritorijama Jugoslavije stvaraju narodnooslobodilački odbori, a sve više ljudi se pridružuje partizanima.

Na kraju Drugog svetskog rata, živote se izgubilo 1.700.000 ljudi naše zemlje.

Kako bi se obnovila zemlja, prave se radne akcije, sa geslom “Nema odmora dok traje obnova”.

“Ove radne akcije omladinskih brigada nisu samo dale krupan materijalni doprinos našoj socijalističkoj izgradnji, već i doprinos moralno-političkom, ideološkom i kulturnom uzdizanju omladine, koja je na zajedničkom radu i sama sebe izgrađivala. Stotine hiljada omladinaca iz cijele zemlje , seoska omladina, gradska, iz privrede i škola, upoznala se međusobno, vidjela razne krajeve i napore naših naroda… Zajednički život omladine iz raznih republika na radnim akcijama učinilo je mnogo na učvršćenju bratstva i jedinstva medu našim narodima, a i na upoznavanju s omladinom van naše zemlje….”, govorio je Tito.

Tito je u Jugoslaviju uveo svojevrsni samoupravni socijalizam, koji je bio karakterističan samo za tu zemlju, organizovao Pokret nesvrstanih, koketirao i sa istokom i zapadom, otvarao fabrike, a jedna od zanimljivosti je da su Tito i Jovanka Broz naterali britansku kraljicu Elizabetu da ćevape jede rukama, bez pribora i skinutih rukavica.

Pre 40 godina, na današnji dan, preminuo je tadašnji predsednik Jugoslavije, malo pre svog 88. rođendana. U tu nedelju, njegovo stanje je opisano kao “kritično”, nakon nekoliko meseci provedenih u bolnici, a vesti iz Ljubljane proširile su se celom zemljom i svetom u predvečerje. Kažu da je Tito tada imao samo 40 kilograma.

Tadašnji svetski lideri, poput Margaret Tačer i Leonida Brežnjeva, prisustvovali su sahrani 8. maja u Beogradu. Na sahrani maršala Jugoslavije prisustvovalo je 209 delegacija iz 128 zemalja sveta.

Autor: Ivona Karan