Na današnji dan, pre 26 godina, otpočela je agresija NATO saveza na bivšu SR Jugoslaviju, nakon neuspelih pregovora u francuskom dvorcu Rambujeu nadomak Pariza, održanih između delegacija srpske i albanske strane, organizovanih i vođenih pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice.
Tačan broj žrtava NATO agresije ni danas nije precizno ustanovljen, a procene su da je tokom 78 dana bombardovanja poginulo između 1.500 i 2.500 ljudi, dok je oko 6.000 ljudi ranjeno.
Pričinjenu materijalnu i nematerijalnu štetu nemoguće je precizno izračunati ako se uzmu u obzir i indirektna šteta, zdravstvene posledice po stanovništvo i ekološko razaranje životne sredine izazvano osiromašenim uranijumom, loš politički imidž naše zemlje u to vreme, kao i zaustavljeni i trajno izgubljeni potencijal za razvoj.
Mnogi se i danas pitaju da li je bombardovanje moglo biti izbegnuto prilikom pregovora u Rambujeu, održanim početkom 1999. godine, iako reč “pregovori“ po svedočenju učesnika ovih događaja nije najadekvatniji termin za pomenuti proces.
Zapravo, sam tok dešavanja pregovora u Rambujeu vodio se na taj način da direktnih pregovora srpske i albanske delegacije za istim stolom u jednoj prostoriji nije ni bilo, već da su predstavnici međunarodne zajednice na čelu sa Amerikancima predvođenim Medlin Olbrajt i Džejmsom Rubinom, uz posrednike Kontakt grupe koju su činili predstavnik Ruske Federacije Boris Majorski, predstavnik EU Volfgang Petrič i predstavnik SAD-a Kristofer Hil, primenjivali određeni oblik tzv. šatl diplomatije.
O čemu je sve razgovarano tih dana u čuvenom francuskom dvorcu verovatno nikada nećemo saznati do detalja, međutim ono što je plasirano srpskoj javnosti kao opravdanje za odbijanje Sporazuma jeste njegovo poređenje sa julskim ultimatumom iz 1914. godine. U prilog tome govore i reči čuvenog Henrija Kisindžera koji je o navedenom dokumentu govorio kao o provokaciji i izgovoru za bombardovanje.
Do današnjeg dana u domaćoj i svetskoj javnosti vlada sukob mišljenja o tome da li je tekst Sporazuma koji je srpska delegacija odbila da potpiše, vešto smišljena obmana ili propuštena šansa za mirno rešenje kosmetskog problema.
U cilju analize spornih pitanja, najbolje je krenuti od samog kraja teksta Sporazuma i sadržine poglavlja osam – prelazne i završne odredbe – a u kojem je predviđeno sledeće: “Tri godine nakon stupanja na snagu Sporazuma biće sazvana međunarodna konferencija kako bi se odredio mehanizam konačnog rešenja Kosova na osnovu volje naroda (referenduma), mišljenja nadležnih vlasti, zalaganja obe strane na primeni ovog sporazuma i Završnog akta iz Helsinkija.“
Iako danas u Srbiji postoje pristalice mišljenja da je upravo ovako nedovoljno precizna formulacija ove odredbe omogućavala srpskoj strani da zahteva održavanje referenduma na čitavoj teritoriji SRJ u skladu sa Helsinškim aktom iz 1975. godine, ne možemo smetnuti s uma činjenicu da je albanska strana u Parizu jednostrano prihvatila ovakav tekst Sporazuma, tek nakon posete Hašima Tačija Vašingtonu, prilikom koje su nesumnjivo dobili ,,autentično tumačenje“ sporne odredbe koje je otklonilo sve njihove sumnje u to da će data formulacija u Sporazumu predstavljati pretnju njihovim težnjama da sopstvenom i jednostranom voljom konačno dođu do dugo čekane državnosti i nezavisnosti.
Ucena i stavljanje pred svršen čin u samom finišu procesa pregovora
Ključan predmet sporenja sadržan je u poglavlju sedam Sporazuma, odnosno njegova dva prateća aneksa među kojima je naročito sporan bio drugi, Aneks B, koji je dostavljen srpskoj delegaciji svega nekoliko sati pred kraj pregovaračkog procesa, a u kojem je razrađena materija koju su mnogi s pravom poredili sa klasičnom okupacijom.
U tački osam Aneksa B daju se personalu NATO, skupa s njihovim vozilima, plovilima, avionima i opremom, slobodan i neograničen prolaz i neometan prilaz na čitavoj teritoriji SRJ, uključujući pripadajući vazdušni prostor i teritorijalne vode.
I druge tačke Aneksa direktno podrivaju suverenitet i ustavni poredak SR Jugoslavije predviđajući apsolutni imunitet osoblju NATO od bilo kakvog hapšenja, istrage ili zadržavanja, kao i izuzimanje od obaveza plaćanja bilo kakvih poreza, taksi, drugih dažbina i izuzimanje od carinskih procedura, ali i to da NATO ima ovlašćenje da hapsi i u najhitnijem roku predaje uhapšene odgovarajućim službenicima (što bi odigralo posebno značajnu ulogu imajući u vidu broj haških optužnica po kojim su mnogi predstavnici političkog i vojnog vrha naše zemlje osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne).
Prema tome dolazi se do zaključka da je u interesu jugoslovenskih vlasti više bilo da su odmah pri dobijanju prve verzije teksta Sporazuma bez pripadajućih aneksa o njegovoj implementaciji, prihvatili odredbe iz poglavlja sedam, kao i odredbu iz osmog poglavlja o “mehanizmu konačnog rešenja za Kosovo na osnovu volje naroda“, nego da potpisuju celokupan Sporazum, jer bi se u tom slučaju, barem ostatak SR Jugoslavije sačuvao od NATO okupacije.
Pored toga, posebno treba imati u vidu širi kontekst okolnosti u kojima je 1999. godine SR Jugoslavija odbila da pristane na dobrovoljnu okupaciju bez borbe, suočivši se pre toga sa direktnom pretnjom Medlin Olbrajt prilikom svoje prve posete pregovorima u Rambujeu, da će u slučaju odbijanja da potpišu Sporazum, Srbi biti bombardovani.
Da li bi prihvatanjem Sporazuma u Rambujeu bombardovanje bilo izbegnuto? Nekadašnji predstavnik Evropske unije u Kontakt grupi koja je inicirala pregovore u Rambujeu, Volfgang Petrič, izjavio je jednom prilikom da su pregovori u Rambujeu bili poslednja šansa za mirno rešavanje kosovskog čvora i istovremeno dodao da nezavisnost Kosova kasnije verovatno ne bi bila zaustavljena, ali bi bilo „mirnog prelaska“ da je Rambuje imao srećniji epilog.
nsuzivo.rs
