Tatjana Obradović, magistar psihologije koja od 1998. živi u Njujorku, i radi sa decom i odraslima koji imaju dijagnozu autizma i drugih razvojnih poremećaja i Marko Šipčić, koji je studirao medicinu u Rusiji, koji su se vratili u Srbiju preko programa Ministarstva zdravlja, poručili su danas da je značajno iskustvo studirati i raditi u inostranstvu, ali da im je najveća želja oduvek bila da se to znanje iskoristi u svojoj zemlji.
Tatjana Obradović, magistar psihologije se pre 27 godina preselila u Njujork, ali joj je, kako kaže, srce ostalo u Beogradu.
– U ove gotovo tri decenije moja porodica i ja smo često dolazili u Beograd, gde smo i negovali veze, u nadi da ćemo se jednog dana vratiti i ovde ostaviti nešto iza nas. Ja se osećam ostvareno u svim sferama života, osim u jednoj, koja je jako važna čoveku, posebno kada dođe u neke periode života, a to je da ostavi nešto iza sebe. U Beogradu imam mamu i brata, koji ima dijagnozu autizma i ja sam njegov drugi staratelj. To je i jedan od razloga zašto sam otišla u Njujork – da nađem suštinu zašto autizam nastaje kao poremećaj počinje ona svoju priču gostujući na K1 televiziji.
Kaže da je za mogućnost povratka u Srbiju preko Ministarstva zdravlja saznala od porodice. Ja sam, čisto da probam poslala jednu poruku krajem februara u nedelju uveče, odnosno, tri rečenice putem mejla koji je bio na sajtu. U utorak ujutro mene je kontaktirao sekretar ministra (Zlatibora) Lončara i tražio neke osnovne podatke, rezime…i već u četvrtak smo imali razgovor sa kabinetom, odnosno, sa ministrom. Taj razgovor trajao je dvadesetak minuta, izuzetno prijatan i izuzetno raspoložen dogovor. Dogovorili smo se da dođem u aprilu, koji je, simbolično i mesec autizma – ističe Obradović.
Dodaje da su je pitali gde bi volela da radi, a kako je već čula za Centar za rani razvoj i da je ono što je o njemu pročitala podsetilo na centar za autizam u Dubaiju, odlučila da se posveti tome u potpunosti.
– Poželela sam da dodam par mrvica moje mudrosti kada se radi o terapiji. Danas idem da obiđem inistutut, radovi su pri kraju, trebalo bi da za mesec – dva počne da radi – kaže ona.
Njen kolega, dr Marko Šipčić, lekar opšte prakse završio je Medicinski fakultet u Rusiji i kako kaže, oduvek je znao da će se u svoju zemlju vratiti.
– Čak i kada sam upisao fakultet znao sam da ću se u nekom trenutku vratiti, jer ja volim život ovde i smatrao sam da to samo može da obogati moje iskustvo. Hteo sam da steknem obrazovanje i iskustvo i u inostranstvu i da se sa svim tim vratim i doprinesem svojo zemlji. Plan je postojao od početka, ali nije bilo mogućnosti. Kada sam završio fakultet razmišljao sam kako sad da se vratim i kako to da ostvarim – kaže on.
Dodaje da su mu za Kancelariju za dijasporu Ministarstva zdravlja rekli prijatelji i da je on odmah posalo mail, nakon čega su obavili i razgovor.
Trenutno stažira u Univerzitetskom kliničkom centru Vojvodine, a nakon toga bi, kako kaže, trebalo da polaže državni ispit.
– Kada položim državni ispit i dobijem licencu, plan je da se zaposlim u UKC Vojvodine, na Klinici za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma, a gde verovatno posle toga mene Univerzitet šalje na specijalizaciju i to je neka putanja koja se planira i kojom težimo da idemo – kaže on.
Mladim ljudima koji planiraju da studiraju medicinu savetuje da razvijaju sopstveno kritičko mišljenje, koje će im biti potrebno i dalje u životu, i ako idu da studiraju sa strane, da ne zaborave svoju zemlju.
– Smatram da je Srbija predivna zemlja za život i da nije sve u njoj tako crno – poručuje ovaj lekar.
