Nema sumnje da je odlazak Zorana Đinđića sa političke i životne scene ostavio krupnu prazninu u društvenom i političkom životu Srbije. Njegovo političko nasleđe nije imalo uticaj samo na Demokratsku stranku i njene članove, već i na razne derivate ove prve registrovane stranke u modernom višestranačju, kao i na druge slične političke opcije.
Jedna od njih jeste i Narodna stranka Vuka Jeremića, bivšeg ministra spoljnih poslova u Vladi Mirka Cvetkovića i u vreme predsedničkog mandata Borisa Tadića.
Stvarajući novu političku opciju, Jeremić je u svoje redove pozvao i bivšeg visokog funkcionera Dinkićevih „Ujedinjenih regiona Srbije (URS-a)“ i predsednika opštine Trstenik u periodu od 2012. do 2016. godine (kada je mandat, između ostalih, vršio uz podršku Srpske napredne stranke) Miroslava Mikija Aleksića.
Nakon lokalnih izbora u Trsteniku 2016. godine, koaliciju formiraju Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije i Srpski pokret obnove, te Aleksić ostaje bez novog mandata. U toj godini, on osniva političku stranku „Narodni pokret Srbije“ koju će nakon predsedničkih izbora 2017. godine ustupiti kandidatu na pomenutim izborima Vuku Jeremiću i zajedno je sa Jeremićem preimenovati u „Narodnu stranku“.
Jeremić tada postaje predsednik, a Aleksić prvi potpredsednik nove stranke na političkom nebu Srbije.
Međutim, kako vreme prolazi, Aleksiću počinju da rastu politički apetiti i ambicije, a vremenom dobija i podsticaj sa strane da krene samostalnim putem u svojim maštanjima da jednog dana popuni prazninu u liberalno-demokratskom biračkom telu koju je ostavio Đinđić.
Nakon bojkota parlamentarnih izbora juna 2020. godine u kojem je učestvovala i Narodna stranka, Aleksić ponovo postaje narodni poslanik posle aprilskih izbora 2022. godine, a ujedno dobija i novo mesto šefa poslaničke grupe Narodne stranke.
Teatralne i zapaljive govore, sa pomenute skupštinske pozicije, stranačke pristalice Aleksića počinju da porede sa čovekom koji je imao krupnu ulogu u obaranju Slobodana Miloševića sa vlasti Petog oktobra, iako izuzev stila, dvojicu političara udaljava jedna krupna razlika.
Naime, Đinđić je naveliko poznat po svom širokom obrazovanju i tituli doktora filozofije koju je stekao kao učenik čuvenog nemačkog filozofa Jirgena Habermasa na Univerzitetu u Konstancu. S druge strane, Aleksić je opet naveliko poznat po svom školskom svedočanstvu, ali zato što je srednju školu „pregurao“ na muku, jedne godine čak provlačeći se leti na popravnom ispitu.
I kao što je odlika obrazovanih i inteligentnih ljudi često skromnost i nenametljivost, tako je i odlika onih suprotnih prepotentnost i neutemeljena ambicija, karakteristike u kojima se Aleksić veoma dobro pronalazi.
Upravo su ga iste motivisale da leta 2023. godine započne inicijativu cepanja Narodne stranke i stvaranja svog političkog pokreta, naravno privoleći sebi lojalne ljude da napuste stranku koju je Jeremić godinama stvarao. Razlog za ovaj potez nije bio samo lična potreba Aleksića da po svaku cenu bude lider jedne stranke, već i činjenica da je Narodna stranka napravila zaokret od striktno pro-evropske politike ka suverenističkom polu.
Da je Aleksić imao spoljni podsticaj za izdvajanje iz Narodne stranke svedoči i sadašnji predsednik te partije Vladimir Gajić, koji je u ekskluzivnom intervjuu za potrebe dokumentarnog filma Centra za društvenu stabilnost istakao da mu se Aleksić jednom prilikom obratio sledećim rečima:
„Treba da budeš svestan da će sve biti kako kažu Amerikanci“, dodavši da je tada shvatio da je stranka pod napadom i da se sprema scenario u kome će Narodna stranka biti oslabljena, a Aleksić izaći kao čovek koji ima podršku nevladinog sektora.
Naravno, pod Amerikancima Aleksić nije mislio na Trampa i njegove političke neistomišljenike, već na demokratsku duboku državu, koja se prepoznaje kao jedan od kreatora društveno-političkog haosa u Srbiji kojem svedočimo.
Danas je jasno vidljivo da je scenario koji je Aleksić najavio Vladimiru Gajiću potpuno realizovan. Narodna stranka je u krajnosti marginalizovana i za razliku od ranijih godina, više nije poželjna na medijima Junajted grupe (pre svega na N1 i Nova S), dok suprotno, Miki Aleksić ima gotovo pa redovan termin na ovim televizijima i njima bliskim medijima.
Takođe, Aleksić je neko ko sve češće istupa na čelu kolone ujedinjenih opozicionih partija, a pre svega derivata bivše velike Demokratske stranke, svestan da uprkos velikom novčanom kapitalu, firmama i medijima koje kontroliše, Dragan Đilas ne poseduje i veliki socijalni kapital i popularnost među opozicionim glasačima.
Na taj način, Miki iz Trstenika smatra da je stvorio sve predispozicije da bude dostojan naslednik Đinđića, osim onih koje se ne mogu ni kupiti ni pribaviti, a oličene su u obrazovanju i političkom talentu koji trsteničkom opsenaru itekako manjkaju.
nsuzivo.rs
