ZBOG NJEGA VOLITE “EUROKREM”: Pogledajte koji deo je bolji, crni ili beli?

       
Foto: .bastabalkana.com

Za sve palačinke koje ste pojeli sa “eurokremom” za sve polemike da li je bolji crni ili beli deo, za taj deo detinjstva, vojske i život, koje je obeležio krem koji su mazali svi u bivšoj Jugoslaviji, zalužan je jedan čovek – Jovan Tomović, piše Nedeljnik.

Tomovića koji danas ima 87 godina, u Gornjem Milanovcu, gde već 60 godina živi u porodičnoj kući, svi znaju jer je od njegove odluke da kupi licencu za “eurokrem” od italijanske kompanije “Gandola” te 1970. godine, korist imao ceo ovaj grad, ali i okolina. A krem je bio od onih proizvoda koji su simbol Jugoslavije.

“Stotine miliona palačinki je namazano “eurokremom” – kaže Tomović.

Ali, kao što se raspala ta zemlja, tako više ni ovaj eurokrem nije kao onaj stari, reći će odmah na početku razgovora.

Kad bi se u nekoj stručnoj laboratoriji analizirao proizvod, videlo bi se da nema veze sa onim eurokremom od pre 30 godina”,tvrdi Tomović.

Nekadašnji prvi čovek PIK “Takovo”, koji je na tom mestu bio skoro tri decenije, pričao je o fenomenu “eurokrema”, upravljanju fabrikom, prijateljstvu sa porodicom Gandola od koje je pre skoro 50 godina kupio licencu, susretima sa političarima tog vremena, ali i o tome kako je zbog prijateljstva sa Ivanom Stambolićem i Osme sednice ostao bez posla.

KUPOVINA LICENCE

“Fabrika u Gornjem Milanovcu namenjena preradi voća stalno je bila na ivici. “Takovo” je imalo bedne plate, jedva smo preživljavali. Stalno sam tražio neki proizvod u inostranstvu, jer sam znao da na našem tržištu ne možemo da nađemo, i da što pre počnemo da radimo. Putovao sam po svetu i Italija mi se učinila u prehrambenoj industriji najjačom od svih zemalja. Stalno sam donosio uzorke.

Jednostavno uđem u supermarket i kupim, sa svakog puta sam donosio deset do 15 kilograma uzoraka. I kad sam jednom doneo “eurokrem”, to nam se učinilo dosta prihvatljivim. Pronašao sam firmu koja je proizvođač i otpočeo razgovore. A bilo je jako teško, jer niti sam ja znao taj posao, niti moji inženjeri. I kad su pregovori skoro bili gotovi, kažu meni moji inženjeri: “Nije ovo ništa, ovo mi možemo da napravimo.” Ja im kažem: “Pa što niste napravili nego ja treba da idem po Italiji i teglim uzorke”! To je svojstveno nama Srbima.

Ipak, nastavili smo razgovore i došli su u Beograd vlasnik, njegov saradnik, advokat, i ugovor smo potpisali 30. septembra – kupio sam tehnologiju i ime “Eurokrem”. Kupili smo opremu kapaciteta 2.500.000 tona (godišnje). Ali ja sam se uplašio kako će sve to da ide – i proizvodnja i prodaja proizvoda za koji niko nikad nije čuo.

Zato sam insistirao da prvih pola godine njihov čovek dve nedelje mesečno bude u fabrici.

To je bio septembar 1970. godine i u Saveznom ministarstvu privrede postojao je Komitet za industrijsku svojinu i svi ugovori su morali da budu registrovani tamo. Mi smo imali velike probleme što je proizvod nosio naziv “eurokrem” i mesecima se čekalo.

Ipak smo pripadali Istoku i problem je bio to “euro”.

I pitali su na tim razgovorima da skinemo “euro”, ja sam rekao “Pa kako možemo?” I prošao je naziv na kraju.

REKLAMA SA ZDRAVKOM ČOLIĆEM

Na ekonomsku propagandu “eurokrema” utrošeno je najmanje deset miliona dolara. Mi smo platili najmanje 100 koncerata Zdravku Čoliću koje je priređivao po stadionima. On je tad imao 17 godina i tek je počeo da peva. Jedan od slogana “eurokrema” bio je da je to proizvod za mladu generaciju, a pošto je Čolić bio obožavan od mladih, mi smo plaćali i plaćali koncerte.

Ogroman trud smo uložili da proizvod “sedne” na tržište. Sami to ne bismo znali da uradimo jer se firma koja nam je prodala obavezala, da dve godine svakog meseca, po jedan njihov čovek, po jednu nedelju provede kod nas. On bi došao avionom, apavao u “Interkontinentalu” i tokom nedelje išao po prodajnim objektima, razgovaralo se sa prodavačicama, molili su ih da se proizvod ne spušta dole…

U startu je “eurokrem” imao uspeh. Ko god ga je kupio, javio se da kupi još. Odmah sam se pokajao što nismo kupili veći kapacitet, pa smo radili trosmenski, dodavali mašine da povećamo kapacitet. “Takovo” je imalo osam fabrika. Nikad nisam kupovao odjednom sve. Kupovao bih najmanju opremu i testirao proizvod da vidim kako će da prođe, kako gubitak ne bi bio veliki.

Zato smo naknadno kupili opremu za 12.000 tona za proizvodnju “eurokrema”, šest puta više nego u startu. To je bio jedan moderan proizvod koji je obogatio tržište.

Nekoliko godina smo prodavali oko 1.800 tona “eurokrema” vojsci godišnje, ali tada nisam smeo da kažem jer bi neko na osnovu toga mogao da izračuna na koliko je bilo vojnika.

Pravi “eurokrem” je izuzetno korisna namernica, pre svega za mlade ljude, jer je visokoenergetska i ima oko 5.500 kalorija po kilogramu. Veoma je koristan i praktičan proizvod. Taj proizvod je samo “Takovo” proizvodilo ko zna koliko stotina hiljada tona na godišnjem nivou za ovih 50 godina.

Ogroman porez je plaćen iz tog prometa državi, hiljade radnika su zarađivale natprosečnu veliku platu, a u Gornjem Milanovcu ima na hiljade kuća koje su napravili radnici “Takova”gde je radilo 3.800 ljudi.

Najbolje su bili plaćeni radnici na “eurokremu”. Uzmu avion 747 pa idu u Španiju pa u Grčku… Naravno, pola troška snosilo je “Takovo”. Suština je da je taj eurokrem sa svojim finansijskim efektima ostavio traga ne samo na Gornji MIlanovac već i na čitavu okolinu.

“BALTIC” VOTKA I “KIT KAT”

Čim smo došli do novca odlučili smo da kupimo licencu za “Baltic” votku. Jednog inženjera sam izmolio da mi da kontakt švajcarske kompanije koja proizvodi opremu za proizvodnju “kit kata” engleskog “union biscuita”. Kad sam ja sa njima razgovarao, rekli su mi da ne žele Jugoslaviji da prodaju licencu jer nisu nikome.

Kad sam doznao gde kupuju opremu, a svaki proizvođač opreme zna recepturu da bi napravi mašine uspeo sam da saznam i recepturu. I tako smo počeli da proizvodimo “ovo kat”, kupili smo proizvodnju i to je bio vrlo profitabilan proizvod. Ali tužio nas je “kit kat”. Mi smo se odbranili da je “ovo kat” kad se pročita naopako “TakOvo”.

Ali smo potpuno uzeli i njihovo rešenje za pakovanje. Obavezali su nas da smanjivo za 20 odsto crvenu boju na ambalaži. “Takovo ” je imalo široku lepezu proizvoda. Od Zagreba na ovamo smo prvi počeli da proizvodimo i supe.

Foto: telegraf.rs

PRIJATELJSTVO SA GANDOLOM

Porodica Gandola od koje sam kupio licencu za eurokrem obeležila je moj život. Jugoslovenska vlada je odlikovala vlasnika “Eurokrema”. To je čovek koji je počeo kao dečak sa 13 godina da prodaje kvasac. Licenca je podrazumevala da plaćamo određen procenat na prodatu vrednost. Pre dve godine je bilo minimalno a drugih osam više.

Najbitnije je bilo da kad smo svodili račune posle deset godina, bila je velika oskudica u devizama i država nije htela da se zadužuje jer je cela Jugoslavija dugovala 16 milijardi dolara. Nismo mogli da dobijemo od Narodne banke devize da platimo naknadu. Izvinjavao sam se i rekao da ćemo platiti za narednih šest meseci.

Gandola je rekao “Gospodine Tomoviću, ne treba da platite”. Svake godine me zovu, čestitaju Novu godinu. Rzmenili smo na stotine pisama tokom ovih godina. Prošle godine sam bio kod njih u poseti. To što sam ja bio je moja sreća da sam napravio kontakte sa takvom firmom. Trošili smo deset miliona čaša za “eurokrem” i jednom prilikom su me na povratku iz Italije saradnici ubedili da kupimo 100.000 kristalnih čaša i da domaćice skupljaju te čaše.

U razgovoru sa starim Gandolom ja se pohvalim o tome a on mi kaže: “Ko vas je ovlastio da zavlačite ruku u džep potrošača?! Ne proizvodite vi kristal već “eurokrem” i treba da date potrošaču najbolji kvalitet upakovan sigurno a ne luksuzno.

CENTROKOP

Radio sam u PIK “Takovo” 26 godina. Predosećao sam da će da dođe ovo što je došlo. Nisam nailazio na razumevanje kod ljudi sa kojima sam radio 10-15 godina. Stalno su govorili:” Zna se ko je ovde najodgovorniji: “Najavio sam dva-tri meseca ranije da ću da idem i nekako u to vreme su počeli da me napadaju da budem predsednik opštine Gornji Milanovac, što ja nikako nisam hteo i branio sam se, da bih na kraju pristao da budem volonter predsednika opštine, a pre toga sam bio volonter potpredsednik.

Odjavio sam se iz “Takova”, predao završni račun 1985. godine. I otišao za direktora Centrokopa u Beogradu, i bio neko vreme volonter predsednik jer sam bio dobro plaćen u Beogradu. U opštini sam primio samo dve plate.

Ali prevarili su me. Došli su kod mene kući 1985. godine bez najave, Aleksandar Bakočević, tada gradonačelnik, Lola Milivojević, član Vlade Srbije, i Bata Lukić, predsednik opštine Stari grad, da me mole da dođem u Centrokop. Rekao sam da ću doći. Nisam ni hteo da pričam sa njima o plati. Šta sam ja njima imao da pričam o plati, to je trebalo da kažu ljudi u Centrokopu.

Rekao sam Bakočeviću: “Šta ima ti da mi pričaš o plati, osim ako nećeš da me staviš na platni spisak grada Beograda! Uvek sam govorio šta mislim ako me neko nešto pita. Bio sam oštar, a imao sam prilike. Bio sam u Upravnom odboru Beobanke. Predsednik UOJIK banke, predsedavao sam skupštinama Ljubljanske banke u Beogradu. Na tim pozicijama sam govorio kako jeste i kako ja vidim stvari. I to mi se nije dobro uzimalio.

GENEKS I MIKI SAVIČEVIĆ

Pre odlaska u “Centrokop” zvao me je Miki Savičević da dođem u Geneks na mesto zamenika generalnog direktora, da vodim agrar. Ja nisam završio fakultet, ali nemam kompleks. Ne govorim nijedan svetski jezik. Imao sam taj problem da treba da uđem u najveću spoljnotrgovinsku organizaciju Jugoslavije i da ne znam da beknem.

Naučio sam italijanski da mogu da komuniciram. Drugo, video sam da Miki nije na nekoj sigurnoj stolici. Bio sam realan i zato nisam prihvatio.

POVLAČEJE

Posle Centrokopa sam radio u privatnoj firmi mog prijatelja “Mobex” kao direktor. Mučio sam se, promenio 17 saradnika. Ali te godine sam zaradio čistih dva i po miliona maraka. I mislio samn da će me posle toga pustiti, jer sam se baš umorio. Međutim, ostao sam još godinu dana, a novi direktor samo što nije klečao da ostanem.

Posle toga sam osnovao svoju firmu i najveći deo para koje sam zaradio za poslednjih oko deset godina sam izgubio u mojoj firmi. Moja pokojna žena se šalila: ” Mislim da bi bilo lepo da ja organizujem neku komisiju da proveri šta je tačno – ili je lažno da si ti bio veliki direktor u Takovu  – kako ne umeš da vodiš malu firmu?”.

Ne umem da vodim zato što sam ja bio naučio da se nikad, ali nikad ne desi da, kad nekom kažem, pa makar i fakultativno, da se vidimo u pet časova to i ne ispoštujem ili javim ako ne mogu da stignem. Ja sam počeo da radim sa ljudima koje ništa ne obavezuje, pa ni reč. Onda sam batalio posao.

EUROKREM DANAS

“Eurokrem” se potpuno izgubio. Samo je ostalo ime. Na svakom pakovanju piše “uvezeno iz BIH”. To je samo još izgleda kao “eurokrem”. Meni je savest mirna jer sam dao opredeljujuću ulogu da on dođe u Jugoslaviju i što sam kontrolisao dok sam bio tu. Stalno sam govorio: ” Nemojte da zbog 100.000 dolara gubimo bilione u narednih 20, 30 godina”.

Danas na našem tržištu, osim možda dva krema, svi drugi su primitivni. Jer za proizvodnju krema, kakav je “eurokrem”, potrebne su moćne mašine za uribavanje mase od koje se pravi. Kad uzmete tu masu, koja još nije tečna, a u kojoj je šećer, kakao, razna ulja… vi imate osećaj kao kad a držite puder. U originalnoj recepturi “eurokrema” 49 odsto je šećer, 13 odsto lešnik, palmino ulje…

I naravno još neki dodaci. A mislimda je sada u ovim kremovima, pa i u “eurokremu”, oko 60 odsto šećera. Na svakom pakovanju je pisalo “proizvedeno po italijanskoj licenci Gandola”. Novi vlasnik je prve godine to skinuo. Pa je napisao svoju recepturu i u Zavodu za intelektualnu svojinu je upisao kao svoj patent i prodao svojoj firmi za pet miliona evra.

A to je kao kad bih ja sa “mercedesa” skinuo i stavio na “dačiju”. On je ostavio ime i ne bi bilo uputno da ga menja. Garantujem da u Jugoslaviji niste mogli da nađete ljudi koji nisu znali šta je “eurokrem”.

Ovde u Gornjem Milanovcu je na svakom koraku čovek koji radi ili je radio u fabrici “Takovo” i viđam se svaki dan sa njima. Ali ja tamo nisam kročio godinama. Sad već ima 35 godina otkako sam otišao. Bilo je normalno da taj novi vlasnik fabrike pita ko je čovek koji je doneo “eurokrem”. Ali do susreta nikad nije došlo. Ali sam zato i dalje u izuzetno prijateljskim odnosaima sa vlasnikom firme “Gandola” iz Breše.

Moguće je da će u skorijoj budućnosti doći opet do proizvodnje originalnog krema na našem tržištu. To je logika – ako vas neko pritiska lošim kvalitetom, svako ko se bude javio, dobiće prostor na tržištu. Loši poizvodi otvaraju mogućnost da nikne novi brend.

Na pitanje da li je bolji “crni” ili “Beli” deo “eurokrema”, Jovan Tomović je rekao:

“Crni deo je sadržajniji i kvalitetniji od belog”.

Izvor: Telegraf/Nedeljnik

1
Komentari:

1 Komentara
0 Replika
0 Pratioci
 
Najviše reakcija
Najposećenija diskusija
1 Autori komentara
najnoviji najstariji najviše glasova
paloo

Eurokrem propo.