Sociološki eksperimenti dokazuju čovekove navike, predrasude, temperament. Za Vas smo izdvojili 5 zanimljivih eksperimenata.
1.Maršmelou test – Može li odlaganje zadovoljstva biti pokazatelj budućeg uspeha – pitanje je koje je mučilo Voltera Mišela sa Stanford univerziteta kada je odlučio da sprovede takozvani Maršmelou test.
U ovom “slatkom” eksperimentu učestvovala su deca uzrasta 4 do 6 godina. U prostoriji u kojoj su se nalazili bio je samo jedan sto, a na njemu maršmelou (slatkiš). Deci je objašnjeno da ukoliko ne pojedu prvi maršmelou, za 15 minuta dobiće još jedan. A zatim je decu ostavljao same u sobi i snimao koliko će izdržati da ne pojedu slatkiš. Kasnije je taj nalaz upoređivao sa decom u zrelom dobu.
Ukupan broj dece je bio 600. Većina je slatkiš pojela odmah, čim je ostalo samo u prostoriji. Jedna trećina dece je odložila jedenje maršmeloua kako bi uskoro dobila drugi. Deca koja su uspela da odlože zadovoljstvo kasnije su bivala uspešnija i imala su više bodova na prijemnom ispitu, što znači da ova osobina ostaje relativno trajna tokom života.
2. Zarazno zevanje– Poznato je da zevanje može biti zarazno, ali da li ste znali da i psi mogu biti “zaraženi” takođe?
Nedavna studija koju je sproveo Univerzitet u Londonu pokazala je da 72% pasa zeva nakon što vidi kako neka osoba radi isto. Psima je u proseku potrebno 99 sekundi da zevnu, a životna dob i pol psa ne igraju nikakvu značajnu ulogu u tome.
Iako je još uvek misterija zašto se ovo dešava, istraživači smatraju da to ima nekakve veze sa “kapacitetom za empatiju” pasa.
3. Zatvorski eksperiment na Stenfordu– Ovaj čuveni eksperiment, koji je sprovedeo Filip Zimbardo na Stenford univerzitetu danas se smatra jednim od najkontroverznijih eksperimenata ikada sprovedenih. Cilj mu je, generalno govoreći, bio ispitivanje efekta koje bi zatvorsko okruženje moglo imati na ponašanje ljudi, odnosno uticaj usvojenih uloga na ponašanje.
Godine 1971. u podrumu pomenutog univerziteta napravljen je lažni zatvor, a 24 muška ispitanika nasumično su odabrana da učestvuju (s tim da ovi ispitanici nemaju istoriju nasilnog ponašanja niti psihičkih poremećaja), tako što su im dodeljene uloge zatvorenika i čuvara. Eksperiment je trebalo da traje dve nedelje.
Posle vrlo kratkog vremena studenti su se praktično previše uživeli u svoje uloge – postali su agresivni, ne libeći se ni upotrebe psihičke torture. S obzirom da je nasilje pretilo da eskalira, umesto planirane dve nedelje, eksperiment je prekinut nakon samo šest dana. Na ovaj način dokazano je da određene situacije mogu da isprovociraju izvesna ponašanja, bez obzira na uobičajena ponašanja i vrednosti ljudi.
Po ovom ekperimentu snimljen je film, u kojem Edrijen Brodi igra glavnu ulogu.
4. Ašov eksperiment sa konformiranjem–
Ašov eksperiment jedna je od čuvenih potvrda činjenice da je teško odoleti pritisku grupe. Serije eksperimenata koje su sprovođene pedesetih godina prošlog veka sastojale su se od postavljanja jednog ispitanika u sobu punu saradnika istraživača (tačnije, onih koji su unapred znali šta treba da rade). Istraživač je najpre celoj grupi pokazao sliku koja se sastojala od tri numerisane linije različite dužine, a zatim drugu sliku na kojoj je referentna linija. Zadatak svih pristunih bio je da kažu koja od tri linije je iste dužine kao referentna linija. Saradnici istraživača (upoznati sa celom situacijom) su namerno birali netačne odgovore kako bi se ispitalo da li će “naivni” ispitanik odgovoriti iskreno (odnosno onako kako on misli da treba) ili će se složiti sa netačnim grupnim odgovorom.
Rezultati su pokazali da su ljudi skloni konformiranju (nekritičkom prihvatanju mišljenja većine) u grupnim situacijama čak i kada je situacija toliko “čista” da se svodi na tako jednostavan perceptivni zadatak kao što je merenje linija. U serijama je metodologija eksperimenta varirala, a ispitivanja ovakve vrste vrše se i danas.
5. Test sa lutkama različite boje– Ovaj eksperiment osmislili su i izveli krajem 30-ih godina prošlog veka Klark Kenet i njegova supruga Mejmi u cilju istraživanja rasne identifikacije. U istraživanju su učestvovala afroamerička deca uzrasta od 3 do 7 godina. Sam test podrazumevao je da su deci bile ponuđene četiri lutke koje su se razlikovale samo po boji kože. Dve su lutke bile crne, sa crnom kosom, a dve bele, sa plavom kosom. Sve lutke su postavljene u isti položaj, a na sebi su imale samo pelene. Polovini ispitivane dece lutke su postavljene u sledećem redu: bela, obojena, bela, obojena, a drugoj polovini u obrnutom — obojena, bela, obojena, bela. Tokom eksperimenta od dece je traženo da odgovore na sledeće zahteve izborom jedne od lutaka koju treba da dodaju eksperimentatoru:
- Daj mi lutku sa kojom bi se najradije igrao/la – (a) koja ti se najviše sviđa
- Daj mi lutku koja je lepa lutka
- Daj mi lutku koja izgleda loše/zlo
- Daj mi lutku koja je lepe boje
- Daj mi lutku koja izgleda kao belo dete
- Daj mi lutku koja izgleda kao obojeno dete
- Daj mi lutku koja izgleda kao dete crnac (“Negro”)
- Daj mi lutku koja izgleda kao ti.
Rezultati odgovora na pitanja koja su postavljana da otkriju ispitanikovo znanje o rasnim razlikama pokazali su da najveći broj dece ispravno bira lutku odgovarajuće boje kože (94 % dece ispravno bira belu lutku, 93 % obojenu lutku, a 72 % ispravno bira obojenu lutku kada ih ispitivač upita da pokažu na “Negro” lutku). Dobijeni rezultati ukazuju da deca zapravo imaju jasno razvijenu svest o rasnim razlikama.
Što se tiče razlika vezanih za boju kože ispitivane dece rezultati odgovora na pitanja vezana za rasnu preferencu su pokazali da postoji tendencija da, bez obzira na boju kože, većina ispitivane dece, preferira belu lutku, a obojenu smatra za lošu/zlu. Ova tendencija je najizraženija kod dece iz svetle grupe, a najmanje izražena kod dece iz tamne grupe.
Autor: nsuzivo.rs
