Tokom prve tri godine detetovog života može se razviti autizam. To je ona reč koja se izgovara tiho, koja se čuje nedovoljno, za nju se misli da je bolest. Autizam nije bolest izazvana jednim uzrokom. Prati je niz ozbiljnih i različitih faktora koji menjaju strukturu i funkcionisanje mozga.
April je mesec posvećen podizanju svesti o autizmu. Jer, koliko nas zapravo zna šta je autizam? Koga pogađa? Da li mogu da se obrazuju i rade? Možda ste nekada na aerodromu, u prodavnici ili u šetnji prokomentarisali da je nečije dete “nevaspitano”, pa se zato ponaša drugačije ili su roditelji bili isuviše “hladni” prema detetu, pa je on morao da izraste u autistično dete?
Tokom 2020. godine autizam je ustanovljen kod 1 od 54 dece, a dečaci su četiri više puta podložniji dijagnostifikovanju.
Istraživanja su pokazala da deca starijih roditelja imaju više šanse za autizam, a žene koje su bile zlostavljanje, psihički ili fizički (nekada i oba) u detinjstvu, imaju više šanse da njihovo dete razvije autizam.
Ako se u ranom uzrastu otkrije problem i krene sa tretmanom, najviše, pored roditelja, može da pomogne defektolog. Za portal NS Uživo o temi autizma kod dece govorila je Olivera Majmarević, master defektolog.
“Nakon stručne procene i posle ustanovljene dijagnoze da dete ima autizam, prvi korak je rad sa stručnim timom, čiji je član i defektolog. Bitna je veza dete- roditelj- defektolog koja mora biti kontinuirana. Defektolog će pomoći tako što će pravilno pristupiti detetu, poštovati njegovu individualnost i sagledati njegove potrebe”, rekla je Olivera.
Istakla je da osoba koja radi sa decom pre svega mora da ima mnogo ljubavi, strpljenja i upornosti kako bi se došlo do vidljivih rezultata.
Spektar autizma nam govori da je to složeni razvojni poremećaj, koji karakteriše heteregona grupa neurorazvojnih poremećaja koji se ogledaju u ograničenoj komunikaciji, repetitivnim obrascima ponašanja, poremećajem govora i pažnje.
“Klinička slika može biti raznolika. Postoji čitav niz određenih obrazaca ponašanja koje bi roditelji trebalo da primete: kašnjenje u razvoju govora, nema kontakta očima, stereotipni pokreti koji uključuju mahanje ručicama, okretanje u krug, pljeskanje, vezanost za neobične predmete i ostalo”, napominje defektološkinja.
Olivera dodaje da je neophodno da defektolog dobro upozna dete, jer ne postoje dva potpuno ista deteta. Potrebno je napraviti spisak detetovih interesovanja i onoga što ga fascinira, a izbaciti aktivnosti koje ga frustriraju.
“To može biti terapija igrom, čime će dete steći utisak da može samo nešto da postigne i da nauči nove veštine, tu je pozitivna podrška kada će dete tokom igre ili učenja novih stvari bolje reagovati ako mu date verbalni podstrek poput “Bravo!” ili ga nagradite aplauzom. Tu je crtanje, bojenje, ali i muzikoterapija, jer mnoga deca sa autizmom vole da pevaju, čak iako ne znaju da govore. Samim tim, vi im pomažete u socijalizaciji jer ih podstičete da učestvuje u grupnim aktivnostima”, objašnjava Olivera.
Žmurke, dan- noć, igre prstićima, skakanje i ringe- raja su jednostavne igre koje će pomoći detetu u razvoju, a svaku situaciju treba iskoristiti za rad, bilo da je to šetnja ili odlazak u prodavnicu. Istraživanja su dokazala da su deca sa autizmom bolje koncentrisana i bolje uče ako su aktivnosti raznovrsnije, zato uključite što više jarkih boja, što više jasnih oblika kao što su krugovi, trouglovi i neka atmosfera u kojoj se vežbe sprovode bude prijatna.
Takođe, dobri porodični odnosi imaju veoma dobar efekat na dete, jer oseća harmoniju u kući i olakšavaju se praktične situacije.
Roditelji ne treba da se opterećuju komentarima okoline, treba ignorisati neprijatne poglede i svoje dete izvoditi na sva mesta koja su dostupna i drugoj deci.
Koliko se u Srbiji radi na inkluziji dece sa autizmom?
Olivera ističe da je došlo do promene u društvu i da se sve više osoba interesuje za problematiku, mediji se više uključuju, drže se različite debate i konferencije, ali dalje od toga se ne ide.
Danas u našoj zemlji živi između 30.000 i 60.000 osoba sa autizmom.
“Otvoreni su različiti boravci, udruženja, predah usluge, lični pratioci kojih nema dovoljno za sve. Stiče se utisak da je Srbija tek na početku u mnogim stvarima i da se tek zagrebalo u rešavanje problema. Kadar u redovnim školama nije dovoljno edukovan za rad sa decom sa autizmom, neophodan je pedagoški asistent, kako bi dete kvalitetno pratilo nastavu”.
Mnoge nevladine organizacije bave se ovom temom i realizacijom uključivanja dece i odraslih sa autizmom u različite društvene tokove.
“Ono što je pohvalno za nas kao društvo je to da se sve više velikih kompanija odlučuje za društveno odgovorne aktivnosti i uključivanje osoba sa različitim smetnjama. Mnoge marketinške agencije, pozorišta i bioskopi imaju razumevanja i organizuju neka zajednička druženja. To nam daje nadu da imamo potencijala da pomažemo jedni drugima, a samo tako možemo uspeti”, zaključila je Olivera.
Autor: Ivona Karan
