Božićni običaji u srpskom narodu duboko su protkani simbolikom, a božićna pšenica zauzima posebno mesto među njima. Ona se tradicionalno nalazi na božićnoj trpezi, uz česnicu i badnjak, i predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola praznika. Njena zelena boja i bujnost tumače se kao znak oživljavanja prirode i nagoveštaj kakva će godina biti pred domaćinom.
U narodnom verovanju, zelena i gusta pšenica simbol je plodne, rodne i uspešne godine. Upravo zato se pred Božić vodi računa da pšenica bude lepa, zdrava i bujna, jer se veruje da će takva biti i godina koja dolazi. U mnogim domovima ona ima i dekorativnu ulogu, ali njena simbolika prevazilazi estetiku i ulazi duboko u duhovni smisao praznika.
Poseban značaj ima i svetlost sveće ili kandila koje se stavlja u pšenicu. Veruje se da plamen koji probija put kroz zelenilo obasjava dom životnošću, toplinom, srećom i mirom tokom cele naredne godine, čineći pšenicu snažnim simbolom zaštite porodice..
Gde se nosi božićna pšenica i zašto se nikako ne baca?
Na drugi dan Božića, odnosno na Sabor Presvete Bogorodice, božićna pšenica se iznosi iz kuće. Prema verovanju, tada joj više nije mesto u domu, jer se završava božićni obredni krug. Međutim, ono što je posebno važno jeste da se pšenica nikako ne baca.
Pšenicu bi trebalo izneti napolje i staviti na rodne voćke, kako bi se blagoslov preneo na prirodu i budući rod. Veruje se da će na taj način drveće biti plodnije, a godina uspešnija. Ukoliko živite u gradu i nemate dvorište ili voćke, pšenicu treba ostaviti na bilo koje drvo – u parku, dvorištu zgrade ili pored puta.
Važno je pronaći prikladno mesto za nju, jer bacanje pšenice prema narodnom verovanju donosi lošu sreću. Ovaj čin simbolizuje vraćanje prirodi onoga što je od nje poteklo i predstavlja zahvalnost za sve darove koje godina donosi.
