Neke greške su manje, neke veće, a neke greške imaju dugoročne posledice.
Niko ne voli da ne bude u pravu.To je neprijatno emocionalno iskustvo za sve ljude. Pitanje je kako čovek treba reagovati kada se ispostavi da je pogrešio.
Neki ljudi odbijaju da priznaju da su pogrešili čak i kad se susretnu s neporecivim dokazima.
Ali šta kada se neko odmakne od činjenica, kad jednostavno ne može priznati da je pogrešio? Šta se to nalazi u psihološkoj kompoziciji takvih ljudi da ne mogu priznati da su pogrešili, čak i onda kad je to jasno? I zašto se kod ljudi s takvim psihološkim sklopom ovakve situacije stalno ponavljaju?
Odgovor je povezan s njihovim egom, njihovim samosvesnošću (individualnoj svesti i doživljavanju onog ko smo i šta smo). Neki ljudi imaju tako krhki ego i nisko samopoštovanje i slabu ‘psihološku konstituciju’, da se priznanjem da su pogrešili stvara fundamentalna pretnja njihovom shvatanju samih sebe.
Prihvatajući da su pogrešili, apsorbirajući tu stvarnost, bilo bi tako psihički razorno da njihovi obrambeni mehanizmi rade nešto neverovatno kako bi izbegli priznanje krivice- bukvalno iskrivljuju njihovu percepciju stvarnosti kako bi ta (stvarnost) bila manja pretnja njihovom egu. Njihovi mehanizmi odbrane štite krhki ego promenom činjenica u njihovom umu kako ne bi morali priznati da su pogrešili.
Ljudi koji pokazuju takvo ponašanje stalno su psihički jako krhki. Međutim, to im je jako teško da prihvate, jer ljudima žele da dokažu kako su snažni i samouvereni.
Na koji način odgovaramo takvim ljudima zavisi od nas. Jedina greška koju ne bi trebalo učiniti je uzeti u obzir njihovo kruto odbijanje priznanja da su pogrešili kao znak snage ili samopouzdanja, jer je u pitanju potpuno suprotno- u pitanju su psihološki slabi i krhki ljudi.
