“Ovo je neko mesto sa crkvicom, bespregledno, široko, e to je Vojvodina. Mnogo prostora i onda mestašca koja kao da izviruju iz zemlje”, započinje razgovor za naš portal Ljiljana Stojkov Kalem iz Novog Sada, driftwood umetnica, čiji se radovi nalaze pod imenom Lilart.
Driftwood u bukvalnom prevodu znači izlizano drvo, ono koje je potrošeno od vemena. U našem jeziku ne postoji adekvatna reč koja opisuje ovu vrstu umetnosti, ali to je umetnička tehnika u kojoj autor daje novi značaj materijalu koji je pod uticajem prirode i vremena promenio svoja svojstva.
Tako kod Ljiljane nastaju čitavi gradovi, svetionici, kitovi, brodovi, a svi su nadrealni.
“Gradovi su jednostavni, kućice su oronule, a zapravo su tako neprocenjive, jer su u prvom redu do mora i imaju najbolji pogled. Svetionici su lepi simboli nade. Kitovi su morski divovi, koji su ogromni, moćni i kojima niko ništa ne može, a oni su tako miroljubivi. Žive i uživaju u prostranstvima.”
Ljiljani je uvek zanimljiva prvobitna struktura i ostaci boje koje upotrebi u priči koju stvara. Drvo koje koristi uglavnom dolazi sa mora, a zaluta poneko i koje Dunav ostavi na svojim obalama. Takođe, na jednom njenom delu je i deo kuće iz Teologosa, mesta na Tasosu koji je nekada bio njegov glavni grad. Tako Ljijana u svojim umetničkim izrazima ima uspomene drugih ljudi, mora, reka, čamaca, mornara…
“Ovo su jedinstveni komadi i ne postoje dva ista. Ne očekujem da svako razume moj rad. Za nekog je ovo obično parče starog drveta, za mene je to vrednost. Pravim ovo za ljude koji mogu da prepoznaju kvalitet. Meni je bitno da se sloboda provlači kroz svaku priču. Ja ne pravim makete i uverljive prikaze gradova, mora ili Vojvodine”.
Lilart radovi se mogu naći u galerijama kako u našoj zemlji, tako i u svetu, a njena dela krase domove od Australije, preko Argentine, Kine I Grčke.
“Ljudi koji imaju moje radove cene slobodu u izrazu i šta će staviti u svoj enterijer”.
Čest motiv joj je i more, koje za Ljiljanu predstavlja mir, balans i nepostojanje granica.
“Mika Antić je govorio da mi kontinentalci još više osećamo more od onih koji tamo žive i koji možda maštaju o drugom ambijentu, tako mi to more više cenimo nego oni. Svaki put sam iznova ushićena kada ga vidim. Ne razumem se mnogo u ljude, ali nastojim da se razumem u sebe, a to je put do razumevanja i drugih”.
Ljiljana je prošle godine imala svoju samostalnu izložbu u novosadskoj galeriji, koja je umesto prvobitne dve nedelje bila produžena na mesec dana. Njenu umetnost prepoznali su lokalci, turisti, ali i stručnjaci.
Svojim delima imena daje, kako kaže, kroz igru.
“Ovo je Zlatni dan. Znate onu od Bisere. A zlatni dan je zato što je to jedan sunčan dan na moru, ptice slobodno lete, svuda je mir, ljubav i sreća. Neko će videti usamljenu kuću na brdu, a neko prvaka sveta jer je celo brdo njegovo. Svako će pronaći sebe. Mi u tim radovima vidimo sebe.”
U svom ateljeu u kući ima kovčeg Vojvodine i kovčeg mora, to su njena blaga. Sva ta blaga su minimalistička, ali nose i dozu veselosti.
Proces nastajanja jednog Lilart rada zahteva i grublji deo posla, ali i završne finese.
“Prvo se drvo dobro opere, očisti od svega. Onda ono čeka svoj momenat. Ono što ću danas nabaviti ne znači da ću sutra uzeti da radim. Dođe na red kada u njemu vidim šta bih mogla da radim. Imam naočare, rukavice, kapu, sve što je potrebno za rad sa mašinama. Kada završim sa tim grubljim delom posla, vraćam se u atelje gde kućice i brodove spajam, pa tada dolazi do finala. Gledam da ne dodajem previše boja, da ga ne plastificiram.”
“Razmišljam o svemu dok radim. Nisam čovek od prošlosti. Nastojim da uhvatim svaki trenutak. Veoma sam emotivna osoba i stvari oko sebe doživljavam duboko. Smatram da je predrasuda da su emotivci slabiji. Oni su u prednosti u odnosu na ostale zato što sve stvari doživljavaju dublje. Takvi ljudi se i više raduju. Ako se ovim budem bavila i za deset godina, ja ću se smatrati srećnom osobom.”
Autor: Ivona Karan
