Levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.
Teorija o dominantnoj ruci proizlazi iz razlika u genskoj aktivnosti desne i leve polovine mozga. Ova sklonost se javlja pre rođenja. Već osamdesetih godina, ultrazvuci su mogli da odrede da li beba više pomera desnu ili levu ruku. I do 13. nedelje trudnoće, bebe već imaju preferenciju, vole li više da sisaju desni ili levi palac.
Objašnjenje istraživača sa Univerziteta Rur Bohum u Nemačkoj je da je mozak u mogućnosti da pokrene naše telo ‘slanjem naredbe’ do leđne moždine. U ranoj trudnoći, bebin motorni korteks nije još povezan s leđnom moždinom, iako beba možda već ima dominantnu ruku.
Takođe, poznato je da mozak čoveka ima dve mozga polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana, on je levoruk.
Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući njoj, mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju logično i racionalno. Organizovani, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke.
Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa mnogo emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću.
Autor: nsuzivo.rs
Izvor: Pedagoško društvo Srbije
