Da bismo voleli druge, najpre moramo zavoleti sebe.
Stvoreni smo da volimo i da budemo voljeni, i jedino kada živimo u ljubavi, možemo iskusiti mir, ispunjenost i lakoću postojanja. Prema taoističkoj mudrosti, put i cilj su jedno, stoga svaki oblik našeg delovanja koji nije usklađen s tom univerzalnom istinom nije vredan postavljenog cilja, i kao takav je negacija života.
Ali u toj potrazi najčešće grešimo, jer da bi nam život uzvraćao ljubav, moramo pre svega sami sebe da volimo. Većina ljudi ljubav prema sebi uzima zdravo za gotovo.
Kako ćemo se sami prema sebi odnositi, zavisi od snage našeg ega. Ego predstavlja naše svesno ja, stoga ćemo sa zdravim egom uvek činiti samo ono što je za nas dobro i što nas u najdubljim slojevima našega bića i podržava. To će nam uvek donositi mir, ispunjenost, zadovoljstvo i ekspanziju, stoga je zdrav ego naša duhovna energija u pokretu. Ali, ono što činimo jeste rezultat naših podsvesnih potreba, a one su često drugačije od onoga čemu svesno težimo. Vrlo često, misleći kako nešto činimo u svoju korist, zapravo radimo protiv sebe.
Snaga ega proizlazi iz našega emocionalnog identiteta. Taj identitet je bazičan, i on se formira gledanjem roditelja i njihovog odnosa prema nama već od našeg šestog meseca života. U najranijim godinama života roditeljska ljubav, zaštita, pažnja i odobravanje esencijalni su za naš opstanak, ali i za način na koji ćemo posle sami sebe percipirati; hoćemo li sebe voleti i kako ćemo se odnositi prema sebi.
Svaki oblik nelagode koji smo u tim godinama iskusili prvo smo odražavali plačem, i ako su roditelji na to odgovarajuće reagovali, tako da bi nas, zagrlili i pružili ono što nam je bilo potrebno, mi ćemo se osećati voljeno i zaštićeno, pa ćemo voleti i sami sebe. Prema sebi ćemo se odnositi s dobrotom i uvek i instinktivno činiti samo ono što nas podržava.
Ako su roditelji zapostavljali naše potrebe, ako su nas kao bebe puštali da plačemo kako bismo se „čeličili“ ili su nam zbog vlastitih problema i nesvesnosti, umesto pružanja ljubavi, uzvraćali grubošću, u najdubljim slojevima bića mi ćemo se osećati nevoljeno i nevažno. Već tada će se u naš sastav utisnuti uverenje da takvi kakvi jesmo nismo dovoljno dobri, stoga sami sebe nećemo prihvatiti, pa ćemo se prema sebi odnositi s grubošću.
Autor: nsuzivo.rs
