Roditelji su prema svojoj deci zaštitnički nastrojeni. Mi odrasli tako često zaboravljamo da i deca od dve godine treba da imaju svoj privatan prostor.
Zagrljaji i poljupci- Kad se usputnim prolaznicima dete učini simpatično, oni ga neretko požele i zagrliti, potapšati po kosi pa čak i dati poljubac. Naravno da bi takvo ponašanje među odraslim neznancima bilo neprihvatljivo, pa zašto to nije situacija i kad je reč o deci. Jednako tako decu ne treba prisiljavati ni da sami zagrle nekoga, čak ni rođaka, ako dete samo ne oseća potrebu. Ako detetu nametnemo fizički kontakt, zapravo mu uzimamo mogućnost ličnog izbora.
Udaranje po guzi- Ako roditelj i razmišlja u smeru da bi takav pristup dete mogao odgajati, postavlja se drugo pitanje: Ne narušavaju li se takvim odnosom detetov privatni prostor i njegove emocije? Dok se tučnjava s drugom odraslom osobom smatra napadom, takav odnos prema detetu pokušava da se racionalizuje.
Ignorisanje njihovih osećaja- Ako deci govorimo kada treba da plaču i iskazuju emocije, a kada ne, lako bi mogli da postanu zbunjeni i emocije počinju da potiskuju. I odrasli plaču, umorni su, imaju loš dan, gladni su i jednostavno im se ne komunicira. Ista je situacija ponekad i s decom.
Prisiljavanje da dete učini ono što ne želi- Ako odrasla osoba drugoj kaže “ne”, velika je verovatnoća da će to biti prihvaćeno. Međutim kad deca nešto ne žele učiniti jednostavno se ignorišu. Dok s jedne strane postoje trenuci u kojima se njihovo “ne” ne može prihvatiti, tu su i oni drugi s kojima bi trebalo biti popustljiviji.
Autor: nsuzivo.rs
