Svega minut i po potrebno je da se u našoj krvi stvore, deluju i zatim povuku hormoni koji se luče kad neki događaj doživimo stresnim. Kako onda da se osećaj ljutnje ili tuge nastavlja satima, danima, čak i mesecima, nakon što se dogodio prvobitni okidač?
Kad se životinja nađe u opasnoj situaciji, reagovaće tzv. strategijama preživljavanja- pobeći će ili će napasti. Upravo pojačano lučenje hormona u stresnim okolnostima omogućuje brze reakcije, koje osiguravaju preživljavanje. Nakon što je opasnost prošla, životinja nema više mogućnost da razmišlja šta se desilo. Njeno telo se opušta i nastavlja normalno da funkcioniše. Šta se, međutim, događa s čovekom?
I nama snažne emocionalne reakcije služe u istu svrhu- da bismo preživeli. Kad se dogodi nešto što naše telo na prvi pogled doživi kao opasnost, u nama se javlja snažna bujica emocija, koja nas u tom trenutku takođe pripremi na napad ili povlačenje. U prvih 90 sekundi, nakon što smo čuli kritiku kolege i (ukoliko smo) to doživeli kao opasnost, neki od nas su spremni da vrate istom ili jačom merom, a u nekima se javlja želja da pobegnu iz situacije, osećajući se loše.
Međutim, da li je kritika bila tako velika opasnost da bismo se osećali ugroženo, spremni da napadnemo ili pobegnemo? Najčešće ne. I umesto da, nakon što je prošlo prvih 90 sekundi, uključimo naš racio i objektivno sagledamo situaciju, razmotrimo kako sve možemo reagovati i odlučimo koja akcija će nas dovesti do najboljeg rešenja, mi se nastavljamo da se vrtimo u krugu negativnih misli.
Nažalost, mislima se vraćamo na iskustvo koje smo doživeli negativnim i na taj način obnavljamo stvaranje hormona kao da se stresna situacija nastavlja dešavati! Selektivno se prisećamo prošlih sličnih situacija izvlačeći iz njih samo negativne emocije. Uz takvo razmišljanje o prošlosti, unapred kreiramo i buduće crne scenarije, koji su retko realni. Upravo takve misli i unutrašnji dijalog nastavljaju da bude negativne emocije.
A sve to izgubljeno vreme smo mogli mnogo drugačije iskoristiti.
Autor: nsuzivo.rs
