Oktobar mesec rezervisan je, na međunarodnom nivou, za razvijanje svesti o Daunovom sindromu. Koliko (ne) znamo o njemu, uče nas knjige, okruženje, a mene najviše Teodora Panić. Zato sa njom i njenom mamom Natašom, nastavljamo tamo gde smo stali u martu, kada smo obeležili Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom.
Teodora Panić je ove jeseni krenula u redovnu školu, po redovnom planu i programu. Prihvaćena od strane novih drugara i učiteljice, već prvog dana stekla je najbolju drugaricu i sa njom podelila užinu.
“Kada smo učile lekciju kako drugari pomažu jedni drugima, iz predmeta Svet oko nas, objasnila sam joj da drugari treba da pomažu jedni drugima, na šta je ona rekla ‘Jao mama, meni svi drugari pomažu!’. Veliki uspeh što ide u školu, to je čini srećnom i tamo se ne oseća ni najmanje izolovanom ili drugačijom”, govori Teodorina mama.
Kada Teodoru pitam šta najviše voli da uči u školi, bez razmišljanja diže glavu, ostavlja olovku ometena mojim pitanjem i odgovara “Matematiku”. Ozbiljnim glasom, kako jednoj matematičarki i dolikuje.
Za Doru je svaki uspeh veliki i nakon svakog se još više trudi. Svakom uspehu se i raduje, voli što je sa decom i prija joj okruženje u kojem se ne izdvaja. Program po kojem Dora uči se neće menjati, ali su njeni roditelji u svakodnevnom kontaktu sa učiteljicom oko pristupa rada, da bi se isti sadržaj prezentovao na malo drugačiji način za nju.
“Učiteljica potpuno ravnopravno gleda na Teodoru i ostatak razreda. Drago nam je da smo dobili učiteljicu kod koje su sva deca jednaka, ali sa različitim predispozicijama. Saradnja sa njom je ono o čemu smo mi maštali. Sva deca dobijaju zadatke spram svojih mogućnosti. Ona koja malo više znaju pomažu i ostaloj deci, pa se tako osećaju i bitno, a s druge strane ta deca se ne osećaju loše jer im pomažu njihovi drugari”.
Ono što još motiviše Doru je i- neobična učionica u njenoj školi “Žarko Zrenjanin”. U njoj imaju životinje- papagaja, vevericu i zeca.
“Mi stariji pravimo razlike. Deca iz njenog okruženja ne primećuju da je ona drugačija od njih. Kada porastu i budu svesni tih razlika, već će se toliko navići na nju da im to neće smetati. Kao što naviknemo da neko dete nosi naočare, prosto to je tako- nosi naočare. Srećom, mi nismo naišli ni na roditelje koji je smatraju drugačijom. I to je jedan veliki plus u njenom odrastanju”, ističe Nataša.
Uvek se govori o tome šta osobe sa Daunovim sindromom ne mogu. Retki su oni koji govore šta sve mogu. A mogu šta požele, samo im treba biti smernica i raditi sa njima. Teodora ima svoje osobine i kvalitete koji će vremenom doći do izražaja, vodi računa o pravilima i veoma je dosledna. Za nju je jako okruženje podsticaj.
“Ona je od početka išla u redovan vrtić. Sada u redovnu školu. Roditelji su ti, ali i sredina, koji nametnu ograničenja da oni nešto ne mogu, pa ih možda i previše zaštite. Tada dođu u situaciju da dete nešto zaista ne može, ali ne zato što nije sposobno, već samo zato što nije došlo u situaciju da proba da li to može”, govori Nataša.
Dora ide na balet već četiri godine, potpuno ravnopravno sa svim drugim devojčicama, učestvuje na takmičenjima, pa se na sceni sa reflektorima rodila i ljubav prema manekenstvu. Izdvaja se po načinu na koji pozira, brzo usvaja sve pokrete, a ispred fotoaparata se transformiše i sve iznenadi.
Teodora je, sa još nekoliko devojčica, izabrana od strane brenda MERCI da sama kreira svoju haljinu. Na papiru na kojem se nalazio nacrt haljine, izabrala je boju koju želi, materijal, perlice i perje, te kreirala svoj model haljine koji će nositi naziv po njoj- Dora. Posebno, zar ne?
Sa Teodorom roditelji kod kuće rade isto kao i sa njenim starijim bratom Vukašinom. Razlika između rada sa njih dvoje je bila samo ta što su sa njom morali da rade i fizičke vežbe, zbog hipotonije mišića, odnosno smanjenog tonusa mišića kod dece. Stalno su potrazi za novim načinima rada i metodama, jer internet daje mnogo mogućnosti iz dana u dan.
“To što smo mi radili s njom vežbe za hipotoniju nije specifično vezano za Daunov sindrom. Trudimo se da je osluškujemo i u redovan život uključimo što više aktivnosti koje će nju podstaći. Maksimalno se trudimo da ni na koji način ne preteramo i ne preopteretimo nikoga u porodici, da živimo normalan život. Od prvog dana govorimo da ćemo najbolje odigrati sa ovim kartama koje smo dobili”.
Sa terapeutima iz Amerike letos su imali pregled i dobili program za šest meseci kako raditi na Teodorinom unapređivanju.
“Kada razgovoram sa njom, kada pevamo pesmice ili recitujemo, uvek se trudim da forsiram glasove koje ona slabije izgovara. Mi se kao roditelji edukujemo, pa to onda u redovnim aktivnostima pokušavamo da primenimo. Takođe, učimo oboje da budu tu jedno za drugo. Trudimo se da stalno idemo zajedno svuda, da se ne razdvajamo porodično. Ali, naravno, ponekad postoje i samo ženski izlasci”, smeje se Nataša.
Knjiga sa kojom su Panići krenuli u aktivan rad sa Teodorom je “Kako povećati inteligenciju svoje bebe” i Doman metodom, koja kaže da se kod dece koja imaju prosečan IQ 110 ili 120, ovom metodom podiže na 150. U njihovom razmišljanju to je značilo samo jedno- isprobati. A sada ubiru plodove svog rada.
“Instagram svom otvorili da bismo mladim ljudima, kojima je to bio veliki udarac u životu, pomogli da stanu na noge i rekli ‘Da, mi sad idemo da se borimo!’. Bore se za svoje dete na načine na koje oni najbolje znaju i umeju. Njena stranica za cilj ima da stvari prikaže iz drugog ugla. Kada vidimo da smo nekome pomogli, bude nam drago, jer kad se Teodora rodila mi nismo mogli na našim prostorima da nađemo neke pozitivne priče. Dragi roditelji, zapamtite- ne mora sve da bude kao što je napisano u knjigama“, završava Nataša.
Decoration by Simona će svim roditeljima koji imaju decu sa Daunovim sindromom, u znak podrške, pokloniti besplatno fotografisanje u njihovom studiju, prelepe uspomene i lepo druženje. Roditelji mogu da se jave na Instagram stranicu decoration_by_simona.
Autor: Ivona Karan
