Bebe ne čitaju knjige i ne poznaju mnogo ljudi, pa iznenađujuća dugovečnost i društvena univerzalnost igre sakrivanja pokazuje da ona izaziva neke reakcije u mozgu deteta.
U početku im je sve zbunjujuće, ali s vremenom uče to da daju smisao onome što se oko njih dešava. Švajcarski razvojni psiholog i filozof Žan Piaget, poznat po svojim istraživanjima o mentalnim spodobnostima dece, nazvao je to “principom permanentnosti objekta” i sugerisao da deca prve dve godine provode u shvatanju tog načela.
Iz te perspektive, igra nije samo šala, već im pomaže da svaki put iznova testiraju fundamentalno načelo postojanja: da stvari mogu biti na nekom mestu iako ih tamo ne vidimo.
Naučnik Henri Glajtman i saradnici napravili su test s bebama od šest, sedam i osam meseci. U nekim slučajevima pojavljivala se osoba koja je posle skrivanja bila ista, a u drugima bi se pojavila druga osoba.
Snimci dece ocenjivali su nezavisni posmatrači i procenjivali koliko su se deca smejala. Zanimljivo je to da su se deca, kada bi se pojavila druga osoba, manje smejala nego kada bi se posle skrivanja pojavila osoba koja se i sakrila. Reakcija je zavisila i od uzrasta bebe. Starije bebe bile su manje zabavljene novom osobom od mlađih zbog toga što je, kako navodi autor, očekivanje veće.
Poslednja tajna popularnosti igre sakrivanja je to što dete stiče nove sposobnosti, pa se na kraju počne i samo skrivati i time nas tera na igru.
Autor: nsuzivo.rs
