Većina nas nema sećanja iz ranog detinjstva do treće ili četvrte godine, a malo toga se sećamo do sedme godine.
Ovaj fenomen se naziva “dečja amnezija” i psiholozi još uvek pokušavaju da ga objasne. Na prvi pogled, može čini se da je razlog što se ne sećamo ranog detinjstva zato jer bebe i mala deca nemaju potpuno razvijeno pamćenje. Bebe mlađe od šest meseci mogu stvoriti kratkotrajna sećanja koja traju nekoliko minuta i dugotrajna sećanja koja traju nedeljama.
U jednom istraživanju, šestomesečne bebe trebalo je da nauče da pritisnu dugme za upravljanje dečjim vozićem, dva do tri nedelej kasnije setili su kako to opet da urade. Predškolci se s druge strane mogu setiti događaja godinu dana unazad. Naučnicima je sporno jesu li sećanja iz ranog detinjstva relevantna i autobiografska.
Memorijske sposobnosti u ovim godinama nisu kao kod odraslih ljudi, one se razvijaju do adolescencije. Zapravo razvoj deteta objašnjava dečju amneziju i to je najbolja teorija koju naučnici imaju do sada. Osnovni procesi uključuju nekoliko područja mozga i stvaraju sećanja i kasnije ih održavaju. Područje mozga, hipokamus, za koji se smatra da je odgovoran za formiranje sećanja razvija se do sedme godine. Deca i tinejdžeri imaju rana sećanja, ali ih teško zadržavaju.
Još jedan faktor utiče na sećanje, to je razvoj govora i jezika. Od prve do šeste godine dete uči da govori i izražava se na maternjem jeziku tako da postoje velike verbalne promene u razdoblju dečje amnezije, to uključuje i reči koje označavaju prošlost.
Do određene mere je istina da sposobnost deteta da verbalizuje neki događaj u vreme kada se dogodio, predviđa koliko će se dobro sećati toga nekoliko godina ili meseci kasnije. Istraživanja sugerišu da su sećanja izgubljena ako nisu verbalizovana.
Autor: nsuzivo.rs
