Novosadski profesor doktorirao na temi Štulićeve poezije

Doktorska disertacija pod nazivom „Rok poezija Branimira Štulića i njeni medijski odjeci” uspešno je odbranjena ove nedelje na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, čime je, po rečima stručne komisije, ovaj pionirski rad otvorio naša akademska vrata proučavanju rok poezije.

Njen autor, dr Zlatomir Gajić, poznat prvo kao uspešan basista, zatim novinar sa posebnim senzibilitetom za praćenje muzike, te danas stručni saradnik na fakultetu, kaže da je ideja rada upravo davanje digniteta u nauci rok poeziji i Štuliću kao vrhunskom umetniku. Pokušaj njegovog svrstavanja među pesnike kao što su Dučić i Kostić, piše Blic.

“Rad je multidisciplinaran, kombinovao sam medijski segment sa književnim i sociološkim, kako bih objasnio čitav koncept rokenrola. Pet godina sam ga pisao, a istražujem čitav život. Još kad sam kao dete kupio „Filigranske pločnike” vol. 1 i slušao ih godinama, ne znajući da ima i vol. 2, toliko sam mali bio. Istorija poezije počinje na istom mestu gde sa rokenrolom završava, jer prvi pesnici u staroj Grčkoj pravili su pesme svirajući liru, odakle i ime lirika. Posle su se ove umetnosti odvojile, da bi nama došao Dilan i opet nas učio šta je Bodler”- izjavio je Gajić, koji je pre ove disertacije magistrirao na temi „Poezija Milana Mladenovića kao književna i medijska činjenica”.

Kako dodaje, prvi albumi Azre poput „Ravno do dna” i tih osamdesetak pesama objavljenih u prve tri godine osamdesetih godina za nas su važniji nego Bitlsi, Rolingstonsi, Elvis Presli ili Nirvana. Sve ono što je Štulić napisao, objavio i snimio u raznim fazama svog života stvorilo je jednu autohtonu vrstu balkanskog roka.

Predlog da se bavi Štulićem dobio je od mentora i njegovog, kako kaže, „master jode” Dragana Stanića, profesora na Odseku za srpsku književnost i predsednika Matice srpske. U razmatranjima da se bavi Šekspirom, Stanić mu je prijateljski sugerisao da je tu skoro već sve rečeno te da kao rok muzičar i novinar treba da se bavi temama koje su potrebne nauci srpskog jezika i književnosti, a to je zanemarena rok poezija.

Najveći prilog istraživanju dao je sam Štulić, koji je u svojih 14 izdanih tomova pored prevoda dela iz antičke istorije objavio i knjigu sa oko 250 svojih pesama, autobiografiju „Smijurijada” i knjigu sa svim obnarodovanim novinskim člancima o njemu.

Bilo je subverzivnih i provokativnih bendova i autora pre njega, ali niko to nije radio tako direktno kao Štulić. „Idioti postaju cenjeni ljudi”, kako peva. Mislim da su mu ljudi verovali i prepoznavali ga kao hrabrog čoveka. U ljubavnoj poeziji on u nekim delima ne krije za ovo podneblje konzervativan i tradicionalan mačizam prema ženama, takozvanu falusokratiju. No, s druge strane, ima i predivnih ljubavnih pesama koje su uvek stopljene sa temama o slobodi. One se poklapaju i sa njegovom slikom sveta za koji je u početku karijere smatrao da ima nade, ali posle je ostao razočaran – nastavlja naš sagovornik.

Štulić se, po njemu, trudio da svakoj reči u pesmi da smisao, dok je u zanatskom delu bio neverovatno elokventan i vešt sa rečima, uz jedinstvenu metaforičku slikovitost. Na ovako „kabastom jeziku” za rokenrol mogu se, uz njega, na prste jedne ruke izbrojati autori koji su uspeli da urade tako vredne pesme. Samo sa numerom „Kurvini sinovi” može da se objasni sve, od poezije, rokenrola i bunta, do nekadašnje Jugoslavije ili sadašnjeg sveta.

Gajić smatra da je publika prestala da razume Štulića nakon albuma „Kad fazani lete” (1983), kada je postao suviše pesnik i filozof. Iako mnogi nisu razumeli šta je hteo da kaže, ali niti se mora svaka reč razumeti, poruka pesama ostala je ista. Štulić je tu postao nešto poput dobrog kolumniste, čitaš ga i vidiš da on na pravi način kritikuje sistem i stvarnost koja nas okružuje, ali svi znamo da ta kolumna neće promeniti ništa.

“Ne verujem da bi bio toliko glorifikovan da je svaki dan pored nas. Kada sam ga poslednji put 1986. godine slušao, video sam harizmatičnog lidera, ali i zatvorenog umetnika, ekscentrika. Tako da njegov put nije mogao nikako drugačije da završi nego samoizolacijom u kojoj je našao mir i na čemu mu možemo zavideti. Deluje da njemu medijska pažnja nikada nije bila potrebna niti bitna, on je kroz svoje oštre izjave, uz sklonost ka polemici, pokušavao da pojasni svoje misli i čvrste stavove, a to su neki mediji koristili za bolji tiraž”. Ta igra traje do danas – izjavio je Gajić.

Gajić kaže da ga je tokom čitavog rada pratila trema. S jedne strane imao je potrebu da se bavi ovom temom, ali s druge i želju da niko ne shvati kako se „grebe o rock zvezdu”. Kada se tome doda i manir samog Štulića koji uvek ima izuzetno oštar stav prema autorima koji bilo šta o njemu napišu, trema je u nekim momentima prelazila u sputavanje.

“To je ključno osećanje koje me je pratilo. Poštujem Štulića, ali kao naučnik moram da budem distanciran i objektivan da ne bih prešao u idolopoklonika. Pitao sam Pecu Popovića da li da zovem Džonija, jer on je jedan od retkih ljudi koji s njim ima iskren i dobar odnos. On mi je savetovao da je bolje da ga ne kontaktiram jer mi neće pružiti ono što bi mi eventualno trebalo za rad na doktoratu. Ali mislim da je do doktorata došao, tako da očekujem njegov mejl” – kaže kroz smeh Gajić.

Autor: SEEbiz.eu/Blic.rs

3
Komentari:

2 Komentara
1 Replika
0 Pratioci
 
Najviše reakcija
Najposećenija diskusija
3 Autori komentara
najnoviji najstariji najviše glasova
Lela

Još kad bi nam otkrili kako se zove dr Gajić? 🙂

Olivera

Zlatomir… Pise na pocetku drugog pasusa ☺.

Marina

Sve čestitke! Veoma inspirativno za sve studente ovog fakulteta. ☺