Anđela Ruman i njen nesuđeni verenik, Miloš Milosavljević planirali su juče da sa društvom proslave njegov rođendan.
Na novosadskoj železničkoj stanici pre dva dana ljubav, baš ona prava, ugašena je pod gomilom hladnog betona.
Anđela je tog dana stigla vozom u Novi Sad, srećna i uzbuđena, misleći o svemu što ih čeka. Miloš je kasnio zbog saobraćajne gužve u gradu. Dok ga je čekala, pozvala je svoju majku. Govorila joj je o planovima, o malim stvarima koje su je činile srećnom. Možda je u tom trenutku imala iskreni osmeh na licu, koji samo ljubav može da izmami. Kada je Miloš stigao, nije bilo mnogo vremena za reči. Zagrlili su se i upravo tada se nadstrešnica sručila na njih.
Dan posle stravične tragedije, u Staroj Pazovi – muk. Njen deda šeta ulicama bez cilja.
– Anđela je po naravi bila prijatno dete. Nije bila prgava. Ne! Radila je u vrtiću sa decom koja imaju posebne potrebe. Bila je divna, strpljiva, tiha. U martu je napunila 20 – govori nam Pavel Ruman, a kao da mu svaka reč otkida komadić srca. – Sećam se kada se rodila, kada je prvi put prohodala, progovorila. Živeli smo u jednoj kući do njene sedme godine.
Pavela je tek juče pre podne pozvao sin i saopštio mu tužnu vest:
– Rekao mi je: “Tata, znaš ono što se sinoć srušilo u Novom Sadu, Anđela je poginula!” Upitao sam ga: “Otkud ona u Novom Sadu?” Ispričao mi je da se dogovorila sa momkom da odu da se upozna sa njegovim roditeljima. Rekao sam: “Sad su se upoznali svi na kamari”. Joooj muko Isusova! Odoše svi u trenu! Teško je i kad star čovek umre, ali mladi bi trebalo da žive. Jooooj. Anđela moja je tu – stavlja ruku na srce.
Otac Zlatko, pognute glave, gleda u svoje ruke kao da u njima traži odgovore, bilo šta što bi ublažilo bol koji ga razara.
– Dece više nema. Moja Anđela kako ću ja bez tebe – očajan je tata koji bi još jednom da zagrli svoje dete, da je zaštiti, da joj kaže da će sve biti u redu, ali zna da ne može.
A onda se ispred kuće pojavila i njena sestra Zorana.
– Trebalo je da idemo kod Miloša, da upoznamo njegovu prodicu. Volela sam da je zadirkujem da se zaljubila.
Anđelini roditelji su insistirali da se ona “vrati” kući do ispraćaja na večni počinak. I vratila se uspavana lepotica – u belom kovčegu. U momentu kada je majka Zorica izašla iz pogrebnog vozila, tišinu je preplavio krik koji je prodro u svako srce. Suze i jauci mešali su se sa rečima.
– Anđela, dete moje zašto?! Hoću ja da idem umesto tebe! Hoću ja da idem sa tobom!
Komšije i rodbina koji su se okupili krišom su brisali suze.
Bikara park obavijen tugom
Nema fudbala na popularnom Bikara parku, kako meštani Knićanina nazivaju svoj fudbalski stadion, sve je obavijeno tugom i bolom, nakon nenadoknadivog gubitka drugara i sjajnog mladog čoveka, Miloša Milosavljevića Kivija. Fudbalski klub Potisje, sa dugom tradicijom i imidžom uvek dobro organizovanog kluba, ozbiljno i odgovorno, preuzeo je organizaciju ispraćaja svog fudbalera, a u subotu je održana i komemorativna sednica na kojoj su članovi kluba evocirali lepe uspomene, na divnog mladića, Miloša Milosavljevića Kivija.
– Umesto da smo deci pravili svadbu, ispraćamo ih na večni pomen – kaže Anđelin teča Milan. – Miloš se bavio sportom, bio je fudbaler, ona je radila u obdaništu. Anđela je bila mirna i povučena, kao i Miloš. Bog je hteo da ih uzme. Nadam se da će ovo biti opomena nadležnima da druga deca ne nastradaju kao oni. Ovu decu niko neće vratiti, kao ni ostale žrtve koje su bile ispod kamena. Strašno je što su pustili roditelje da satima čekaju u neizvesnosti i da o smrti svoje dece saznaju iz medija, pišu Novosti.
U selu Knićanin i dalje neverica da Miloša više nema
U rodnom mestu Anđelinog momka, selu Knićanin u blizini Zrenjanina takođe su vladali muk i neverica. Meštani iskreno žale i oplakuju svog meštanina, dvadesetjednogodišnjeg mladića, vedrog i nasmejanog, odličnog fudbalera. Na ulicama ovog mesta kraj Tise, koje je tipično fudbalsko i posvećeno najlepšoj sporednoj stvari na svetu, nigde nikog, neverica da Miloša više nema, a bio je uvek pun života i dobre energije, jednostavno skrhala je mnoge.
Miloš je, kažu njegovi saigrači, nakon svakog treninga, žurio u Novi Sad, da bi vreme proveo sa svojom Anđelom.
– Miloš, koji se pre mesec i po dana zaposlio u Novom Sadu, bio je u sredu na treningu, obećao je drugarima da sigurno dolazi i u petak 1. novembra, uzaludno smo ga svi čekali, telefon mu je zvonio, ali nije bilo odgovora i onda smo saznali užasnu vest – kroz suze, drhtavim glasom priča Srba Stojković, dugogodišnji sekretar kluba. – Pedeset dve godine sam u Potisju, Miloša znam odmalena, rastao je i stasavao uz klub i osećaj je kao da sam izgubio sopstveno dete.
Miloševi roditelji i sestre su ga podržavali i bodrili u njegovim fudbalskim uspesima. Oglasio se Fudbalski klub Potisje, koji je ovog vikenda trebalo da igra derbi sa velikim rivalom, prvoplasiranim timom Boke. Ta utakmica je odložena, kao i celo prvenstveno kolo.
Miloš će biti sahranjen danas u 13 časova u Knićaninu, a Anđela sutra u 14 časova na groblju u Staroj Pazovi.
