“U sudnicu je ušao nasmejan, na svu muku koja nas je zadesila” Sestra ubijenog Dalibora na ivici suza govorila o presudi Blažiću: Juče je bilo najteže!

Suzana Ranković, sestra ubijenog Dalibora Todorovića rekla je juče da joj je na jučerašnjem suđenju bilo loše i da je morala da izađe iz sudnice. Ona je jutros sa suzama u očima ispričala sve što joj je na duši.

– Utisci se još uvek nisu slegli i treba vreme za to. Očekivanja smo imali mnogo veća i mislili smo ipak da ovaj slučaj može nešto da promeni. Mislim, ovo je slučaj koji se ne dešava stalno. I tolika deca su nastradala da je ipak trebalo da bude promenjen zakon u tom da bude doživotna kazna, da se više nikada ovako ne ponovi, da nikom više ne padne na pamet ovako nešto da uradi i da se desi nekome kao nama – rekla je Suzana Ranković.

Porodice nisu znale da će se čitati obdukcija

Niko od porodica žrtava, dodaje, nije očekivao da će se na suđenju čitati obdukcija.

– Pa nikada nisam prisustvovala ovakvim suđenjima i to je za nas bio baš šok. Prvo od početka samog suđenja, a na kraju je bilo i čitanje obdukcije na koje mi nismo bili spremni. Mislim, nismo očekivali, nismo znali da će se čitati. I krenulo je prvo od nastradalih iz Orašja i onda do Dubone. Poslednje čega se sećam je bilo čitanje imena i prezimena mog brata i ja se više ničega ne sećam – jedva je izgovorila Suzana.

Znala je, kaže, da njen brat ima u telu šest metaka, a da je jedan ispao.

– Sedmi je ispao u kombiju ili ga je tata izvadio, ne mogu tačno da se setim šta je tu bilo, ali tamo piše da je šest i ja sam to znala, ali jednostavno detalje, znam da je imao rupu na stomaku, da… Nisam znala da je on iskrvario. On je ipak umro tako što je iskrvario – na ivici suza ispričala je Suzana Ranković.

Uroš Blažić nasmejan ušao u sudnicu

Prema njenim rečima, Uroš Blažić u sudnicu je juče ušao nasmejan.

– On je stajao tako kao da je došao da posmatra neku fudbalsku utakmicu. Ušao je nasmejan. Ja njega sam videla iz profila i vidim mu facu da se smeje. On se smejao na svu muku koja nas je zadesila i svu bol koju nam je ona nanela. On nam se na to smeje – ogorčena je Suzana.

Uhvatila je, kaže, pogled ubice na trenutak.

– Ja sam lično uhvatila njegov pogled jednom. Rekla sam: “I ja ću tvog brata ubiti, pa će i tebe boleti”. To sam rekla, ali sad mu ne bih ništa rekla – kazala je Suzana.

Odgovore na brojna pitanja koja ove porodice imaju, nisu dobili.

Foto: Informer.rs

– Bezvoljno su sve to radili, nekako su sve to brzo hteli da završe. Dobio je 20 godina zbog njegovih godina, pošto je mlađi maloletnik. Inače, za tako nešto treba biti doživotna kazna i treba se uvesti to, ali nažalost kod nas nema pravde – rekla je Suzana.

Ova neutešna žena prisetila se i prvog ulaska u sudnicu i susret sa osuđenim masovnim ubicom.

– Na prvom suđenju u Smederevu, mi smo 10 minuta pre ulaska unutra u sudnicu čuli koliko su uopšte moj brat Milan i Kristina imali u sebi metaka. Ja se stvarno u oružje ne razumem, ali to je šok bio za sve nas. I njegov prvi ulazak u sudnicu, jednostavno ne možeš da sačekaš da on uđe, da ga postave na mesto koje treba da stoji – jedva je izustila Suzana.

U trenutku je poželela da ga ubije, da ga više nema.

– Mislim da u tom trenutku oko bih mu izvadila, žao mi ne bi bilo. Jer onako ubiti, onako izmasakrirati, one rane… Juče su čitali kako pročitaju za kojeg momka, meni samo slike stvaraju se tih prostranih rana, tih putanja gde su meci prolazili. To je jako strašno i mučno slušati to sve. Ali juče je bilo najteže – iskrena je Suzana.

Ubijenog mladića su, dodaje, svi voleli.

– On je bio jedno biće koje su svi voleli. Znači njega nema ko nije voleo. Njega je ceo grad znao, okolna sela takođe. Bio je pozitivan, nasmejan, šaljivdžija. Ja kao sestra za 25 godina nisam mogla da ga vidim ljutog, namrštenog. Baš je onako, bio je privržen porodici. Moja deca su ga takođe obožavala. Majka je bila njegov najbolji prijatelj, njegova drugarica. S tatom je takođe imao drugarski odnos. Tata je bio kao neki stub koji ga je samog vodio kroz život – kroz suze priča Suzana.

Sećanje na brata čuva kroz pesme

Sećanje na tragično nastradalog brata čuva pisanjem pesama. Sve emocije u sebi koje drži pokušava da pretoči u reči i stavi na papir.

– To je jedna emocija u meni koju držim i nekako ja to na papir sve stavim. Nadam se možda to ako čuje, ako nečeg ima, da zna da se ponosim njim. Da sam ponosna što sam ga imala i da ga volim najviše na svetu. Napisala sam oko 100 pesama posvećenih samo njemu. O ljubavi, o nedostatku, koliko nama fali i koliko meni fali. I šta bi bilo da je tu. Tako da mislim da sam nešto lepo za njega uradila – kaže Suzana.

Napravila ikonu sa likom ubijenih

Želela je i da napravi ikonu sa njegovim likom.

– To je Platon Banjalučki koji je 5. maja, i uz odobrenje i blagoslov od sveštenika i vladike uradila sam to. Onda smo naslikali sveca, ispod njega su bili Milan, Kristina i Dača, i to smo poklonili našoj crkvi u Duboni, gde stoji ta ikona, tako da to je za njih nešto sveto, nešto što će večno da traje, i nadam se te pesme, to što pišem, da to će da ostane neka uspomena, kad neko pročita da zna da ljubav između sestre i brata je najjača i da će da traje posle smrti – kroz suze je ispričala sestra ubijenog Dalibora Todorovića.

Pink.rs/Blic.rs