Foto: The Japan Times/KYODO

Umro je Ivica Osim ( 1941. – 2022 ), jedan od najboljih fudbalera i trenera koga je Jugoslavija imala, jedan od najboljih fudbalera i fudbalskih trenera u svetskim razmerama, jedan od najpoznatijih i najpopularnijih građana Sarajeva i Bosne i Hercegovine ikada. Takođe je bio i omiljeni građanin Beograda ( sećaju ga se i iz doba Studentskog grada ), kasnije iz vremena kada je trenirao klub “Partizan” i bio selektor Fudbalske reprezentacije Jugoslavije. Na kraju bio je jedan od fudbalskih stručnjaka koji je mnogo doprineo napretku japanskog fudbala i u Japanu ostavio snažan lični pečat.

Gledao sam Osima na utakmicama, na TV prenosima, ali sam imao i privilegiju da posredujem i učestvujem u njegovim intervjuima za japanska sredstva informisanja, najviše za TV Asahi, da upoznam članove njegove porodice, njegove drugove iz “Željezničara”, iz beogradskih klubova i Fudbalske reprezentacije Jugoslavije. Imao sam i tu privilegiju da sa Osimom popijem piće, nekoliko puta, a poslednji put kad smo pili zajedno bilo je to u apartmanu sarajevskog hotela “Evropa”, dok smo snimali intervju sa njim. Pili smo samo on i ja, a članovi japanske TV ekipe, naravno, nisu.

Kad je počela Osimova japanska priča 2003. ja sam se tek bio vratio u Beograd posle boravka u Japanu prethodne godine, gde sam izveštavao sa Svetskog prvenstva u fudbalu, ali sam vesti o njemu redovno dobijao od prijatelja Cugija Takagija, kiropraktičara poznatog i u Beogradu, koji je slučajno stanovao blizu stadiona kluba “Džef Išihara” i, zbog Osima, redovno odlazio na utakmice. Za klub “Džef Išihara” su tada igrala i dva beogradska fudbalera, a kada je jedan od njih usred utakmice povredio nogu, Takagi je obratio na sebe pažnju Ivice Osima. Dok su čekali da na stadion dođu kola Hitne pomoći, Cugio Takagi je strčao na prostor pored terena, jednim potezom “namestio” nogu povređenom fudbaleru i baš tom nogom je on kasnije postigao gol. Mislim da je bila reč o Vasilijeviću.

Dan kada je Ivica Osim imenovan za selektora Japanskog nacionalnog fudbalskog tima, 21. juli 2006, bio je za mene veliki izazov, jer je TV Asahi, za koju sam često radio, zatražila da na teritoriji bivše Jugoslavije organizujem intervjue sa fudbalerima, trenerima, poznatim ličnostima iz sveta fudbala, koji su imali bliže dodire sa Osimom, a na kraju je trebalo da odemo u njegovo rodno Sarajevo.

Japanska TV ekipa sletela je u Beograd, gde smo imali intervju sa Draganom Stojkovićem Piksijem, razgovore u Fudbalskom savezu, u klubu “Partizan”, obišli smo i terene “Teleoptika” u Zemunu, sve ono što je svojim radom obeležio Ivica Osim. Pošto sam iz jednog njegovog intervjua saznao da je voleo da odlazi u motel “Radmilovac” kod Vinče, otišli smo i tamo i na izloženim fotografijama u holu restorana i od ljubaznih domaćina čuli priču o čoveku koji je svugde za sobom ostavljao trag, uspomenu, sećanje, a uglavnom su to bile lepe priče. Iskoristio sam jednu pauzu da odemo i do Srebrnog jezera ( kod mog zavičaja Velikog Gradišta), gde je kafanu držao čuveni ugostitelj “Brka”, koga Osim nije zaobilazio kada se vraćao iz hotela “Lepenski vir”, jednog od mesta na kojima se pripremala fudbalska reprezentacija.

Onda smo avionom otišli u Crnu Goru, gde nas je u Budvi primio moj dobri poznanik iz Japana, čuveni Miljan Miljanić, u restoranu kod Svetog Stefana intervjuisali smo Dragana Džajića, a u Bečićima Dejana Savićevića, koga sam takođe viđao u Japanu. Svi, čak i Savićević, koji je u jednom delu svoje karijere nešto zamerao Ivici Osimu, izražavali su se o njemu samo najlepšim rečima, o fudbaleru, stručnjaku, čoveku.

A onda je došlo najteže iskušenje – Osimov rodni grad Sarajevo, u kome sam imao uvek dobre kontakte, ali iz koga su mi javili da zbog sredine leta nema mnogo onih glavnih Osimovih drugara iz Željezničara i BIH fudbala, ali ni skoro nikoga od Osimove porodice. U gradu je ostala tog leta samo njegova ćerka Irma, čiji broj telefona sam dobio, ali koju nikada dotle nisam video u životu.

Kad smo stigli u grad, ostavili smo stvari u hotelu i kombijem, sa opremom, krenuli da snimamo po gradu. Bilo je još radno vreme, a Irma, koja je bila zaposlena u sarajevskom predstavništvu “Simensa”, trebalo je da bude na svom radnom mestu. “Ovde Irma Osim”, čuo se zvonak glas preko telefona, ali je odmah usledio hladan tuš. Irma mi je rekla da je imala toliko mnogo zahteva od novinara i TV ekipa iz Evrope, pa i Japana, da je odlučila da sve odbije, da ne pravi izuzetak. Njen otac se složio sa tim, čuli su se telefonom.

U trenutku, meni dečaku vragolanu sa gradištanskog vašarišta, sinula je ideja:” Irma, molim Vas da me za trenutak saslušate. Znam da su Vama svi novinari isti, ali ja i moji Japanci po nečemu se ipak izdvajamo”. “Po čemu?” začuđeno je pitala Irma. “Ja sam jedini koji u torbi ima pečat sa Vašim imenom – pre nekoliko godina osnovao sam informativnu agenciju “Irma”, kako bih preko nje mogao da ostvarujem privatne poslove za Japance”. “A, zašto ste agenciju tako nazvali?”, pitala je Irma radoznalo. “To su prvi slogovi imena moje dece IRena i MAteja, koje sam rodio sa suprugom Japankom”. “Onda dođite, ali ponesite pečat, dok ga ne vidim, intervju neće moći da počne”, rekla je kroz smeh Irma.

Ivica Osim, ali i njegova ćerka stvarno imaju izvanredan smisao za humor, pa je moj trik-dosetka upalio. Krupna, visoka na oca, ali prava lepotica, Irma se sve vreme smejala i tapšala me po leđima: “E, stvarno ste vragolan, kao da ste iz Sarajeva”, govorila mi je sve vreme. Tada je ona zapanjila moje Japance, kada im je na pitanje zašto njen otac govori uvek mudro, kao da je ZEN sveštenik, a ne fudbalski stručnjak, odgovorila sve vreme kroz smeh: “Znate šta, uđite u svaku balkansku krčmu, svi muškarci već posle prvog popijenog pića govore mudro, baš kao moj otac”. Šalila se, ali ga je obožavala. “Švabo” ( oca je zvala po nadimku, kao da joj je drugar), ju je tada i nazvao telefonom, pa smo uz njegovo javljanje imali intervju i po! U Sarajevu smo snimili mnogo razgovora, stadion Železničara, okolinu u kojoj je živeo, potnata mesta, restorane u koje je odlazio i svi, pa i običan svet, pokazivali su otvorenu iskrenu ljubav prema tom njihovom slavnom sugrađaninu.

Poslednji put Osima sam video u decembru 2011, kada mu je u Svečanoj Sali Rektorata Univerziteta u Sarajevu dodeljena Počasna diploma i zlatna značka Sarajevskog univerziteta. Malo je poznato da je Osim bio odličan matematičar, da je uspešno studirao, ali studije nije okončao. Osim ne bi bio Osim da nije progunđao ( naravno sa osmehom ): “Zahvaljujem se predlagaču Mugdimu Mesihoviću i predstavnicima univerziteta, ali ne znam šta im bi da to prihvate, jer sad studenti mogu da pomisle da je lakše igrati fudbal i dobiti diplomu, a ne zaslužiti je učenjem”. Kasnije, održana je konferencija za štampu, a jedan od stranih novinara zapitao je Ivicu Osima kako je došao u svoj prvi klub Železničar ( misleći da li ga je neko preporučio, trener pozvao i slično ). Osim je kao iz topa odgovorio: “Došao sam peške, nisam imao para za kartu za gradski prevoz”.

Te večeri dogovorili smo se sa Osimom za poseban intervju sutradan, supruga Asima je predlagala da dođemo kod njih kući, a Japanci su ponudili da iznajme apartman u hotelu “Evropa”, gde smo odseli, pa da tamo obavimo intervju, gde nas niko ne bi ometao. “Neka bude u hotelu”, rekao je Osim i povukao suprugu da krenu. Sutradan, kad smo sačekali Osima u holu hotela, on me je povukao u stranu i šapnuo mi: “Naruči flašu Žilavke za apartman za tebe i mene. Japanci neka piju šta hoće.”.

Uživao je tog prepodneva, pijuckajući čuveno mostarsko vino, a i ja s njim – a Japanci, naravno, pili su samo kiselu vodu. Bolest ga je obarala a on je bio pod strogom zabranom za konzumiranje alkohola, ali sam bio srećan što sam mogao da mu budem saučesnik u tom malom skoro dečačkom nestašluku. Supruga Asima nas je čekala u holu, pogledala je upitno prema meni, ali se na licu Ivice Osima ništa nije primećivalo. Naša tajna bila je sačuvana. To je bio poslednji put da sam video Ivicu Osima, čoveka izvanrednog po mnogim kvalitetima, čoveka koji je uvek izazivao osmeh na licu, jer bio je poseban, različit i neponovljiv. Bio je čovek od koga je uvek moglo da se nešto nauči. Jedan je bio Ivica Osim.

Knjiga “Osim govori”

Japanci su izjave Ivice Osima dok je bio na čelu kluba „Džef Išihara“ pomno zapisivali i od nje sačinili knjigu „Osim govori“– zbirku “mudrosti i saveta ” koje je izgovarao čuveni trener. Samo prvi tiraž prodat je u 400 000 primeraka, a kasnije je izašlo još nekoliko izdanja, ali i nekoliko drugih naslova.

Evo malog izbora njegovih „bisera“:

Najvažnije u fudbalu su ideje, ako nemate ideje, vi naravno možete da igrate fubal, ali nikada nećete postati pravi fudbaler.

Nema izazova bez rizika, mislim da Japanci ponekad nedovoljno rizikuju.

Ne postoje granice niučemu, kada sportista dosegne svoju granicu, to znači da je sebi već postavio novu sledeću granicu.

Ako učinite nekoliko koraka više od svoga protivnika, tih nekoliko koraka vas približavaju pobedi.

Ako neprestano iščekujete uputstva od trenera u loži, tu utakmicu ćete sigurno izgubiti. Ono što želim od igrača je da stalno razmišlja o namerama protivnika i da uvek bude tako postavljen da predstavlja opasnost za protivničku stranu.

Selektor ili trener mora da bude veoma dobar psiholog, i da istovremeno bude sposoban da prenese igračima svoja znanja. A , bogami, nekada treba da zna i da slaže.

Ne pljuj u tanjir iz koga kusaš!

japanorama.rs

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments